Logor straha i nade
Mali bavarski grad Nojburg na Dunavu sa svojih 28.000 stanovnika, za skoro 500 azilanata iz istočne Evrope, Azije i Afrike poslednja je nada za spas i bolji život posle bekstva iz neke od 30 država sa ova tri kontinenta. Među njima su najbrojniji ljudi iz Afrike, ima mnogo Azijata i nešto manje Evropljana, reč je uglavnom o Romima iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Bugarske i još nekih država. Svima njima ovaj azilantski centar je poslednja nada da će ostati u Nemačkoj i obezbediti bolji život sebi i svojoj porodici.
U jednoj od zgrada napuštene vojne kasarne dve godine sa dva maloletna sina živi Ivana Simić (25) iz Niša. Suprug ima stalni boravak, ali se nalazi u zatvoru. Neizvesno je koliko će tamo ostati, a Ivana kaže da je u zatvoru zato što je pušio s maloletnom decom. Ako uskoro izađe, ponovo će njihov zajednički život da se odvija u jednoj sobi. Ona je u šestom mesecu trudnoće i očekuje treće dete.
- Tu sam sa dva sina, jedan ima pet, a drugi šest godina. Trudna sam, a već sam dvoje dece izgubila u trudnoći. Teško mi je, koristim lekove za smirenje i spavanje jer sam i u Nišu više puta bila u psihijatrijskoj klinici, žrtva sam silovanja. Do sada sam dobijala tri puta rešenje o deportaciji, ali sam zbog zdravstvenih problema uspela da ostanem. Ja sam u takvom stanju da mi treba pomoć i zaštita, a ne proterivanje. Živa ne želim da se vratim u Niš gde sam imala toliko problema - kroz suze govori Ivana koja je nekoliko puta pokušala samoubistvo.
Za nju bi jedini spas bio ostanak u Nemačkoj, preseljenje u stan s više prostorija i malo više mira u svakodnevnom životu.
U prihvatnom centru dva i po meseca živi porodica Sejidović iz Sarajeva. Pre dolaska u Nojburg, mesec dana proveli su u prihvatilištu u Minhenu. Drenko Sejidović (40) i njegova supruga Hatidža imaju šestoro dece od godinu i tri meseca do 15 godina. Dvoje dece ide u školu, a za najstarijeg sina Jasmina (15) rečeno im je da je zakasnio za školu. Sin Danijel (6) je operisao srce. Budući da je porodica osmočlana, dobili su još jednu sobu za decu. Porodica Sejidović je s izbijanjem rata u BiH došla u Nemačku, sedam godina je tu živela i kasnije se vratila u Sarajevo.
- Mislili smo da će biti bolje, ali ništa od toga. Pre tri i po meseca stigli smo u Nemačku, posudili smo novac da bismo došli ovamo. Nemamo pravo na rad. Mesečno dobijamo hranu i 830 evra za nas osmoro. Voleo bih da dobijem posao i da radim, nema veze šta jer i dole sam radio sa otpadom - govori Drenko.
I nade njegove porodice okrenute su domaćinima, a priželjkuju da dobiju boravak i nastave život u ovoj sredini, iako su svesni da im ni tada neće biti lako. Svaki dan života kolonije nesrećnika u ovom prihvatnom centru ispunjen je strahom i neizvesnosti.
Pomoć ipak stižeSvake dve nedelje u prihvatni centar u Nojburgu stiže pomoć društva Prijateljstvo s Valjevom iz Pfafenhofena koje vodi Bernd Dušner. Uglavnom je reč o hrani za decu, garderobi, higijenskim potrepštinama i drugim neophodnim stvarima za život koje ovo društvo obezbeđuje vodeći humanitarne akcije. Pored toga, Bernd Dušner pokušava da pomogne ljudima u ovom svojevrsnom logoru i kroz savete kako da ostvare neka od svojih prava.
Nepravedno optužuju Srbiju- Među 454 osobe u prihvatnom centru u Nojburgu na Dunavu ima i Roma iz Srbije, BiH i Makedonije. Svi oni traže mogućnost da zbog teške ekonomske situacije u sredinama gde su živeli obezbede ostanak u Nemačkoj, nadajući se boljem životu. Iako ima optužbi da je prema Romima u njihovim državama bilo diskriminacije i da je to razlog dolaska u Nemačku, istina je sasvim drugačija. Srbija je ekonomski uništavana sankcijama, embargom i NATO bombardovanjem. Osim toga, ona je primila izbeglice iz Hrvatske, BiH i s Kosova, a ni njeni građani nemaju osnovne uslove za normalan život - kaže Bernd Dušner, smatrajući to još jednim neopravdanim pritiskom na Srbiju. |
