Tursko doviđenja Evropskoj uniji?
Premijer Turske Redžep Tajip Erdogan najavljuje da će ta zemlja "reći Evropskoj uniji doviđenja".
Dok vlade strahuju da će ako podrže Ankaru morati da se suoče sa nezadovoljstvom svojih birača, dotle austrijski dnevnik "Die Presse" ukazuje na ekonomsku i geopolitičku korist koju bi donela maloazijska stolica u Briselu.
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, Turska je izrazila želju da postane članica Evropske unije, da bi se danas, pola veka kasnije, i dalje nalazila na istom odstojanju od evropskog kluba. Čini se da je Ankara frustrirana, a austrijski mediji komentarišu izjavu turskog premijera Erdogana "Reći ćemo Evropskoj uniji doviđenja!".
Austrijski konzervativni list Die Presse čitav je slučaj pretvorio u moralni test austrijske dnevne politike i lokalne javnosti, pri čemu posebno ova druga nervozno reaguje na svako spominjanje "Turska u EU".
Službeno 2007. godine započeti pregovori između Evropske unije i Turske stavljeni su prošle godine na led zbog Nikozije. Turska ne priznaje Kipar kao članicu Unije, što znači da teoretski ne priznaje ni čitav korpus Evropskog prava, takozvani acquis communautaire, što opet znači da ne može u Evropsku uniju.
U stvarnosti je dobar deo evropskih vlada, a austrijska među prvima, sasvim srećan takvim razvojem situacije, jer bi u slučaju turske kooperacije po pitanju Kipra morale da uđu u obračun sa vlasititm biračkim telima - a tu bitku ne mogu dobiti, komentarišu austrijski mediji.
Koliko je Erdoganova izjava "ako nas neće, onda ćemo reći EU doviđenja" pretnja, a koliko racionalna najava nove strateške orijentacije Turske prema Šangajskoj grupi, pitaju se austrijske novine.
Pre svega, tursko zanimanje za šestočlanu Šangajsku grupu, koju vode Kina i Rusija, nije novo, Turska u toj organizaciji od prošle godine drži status "dijaloškog partnera", što nije situacija koja bilo koga od partnera previše obavezuje.
Tačno je da je platforma saradnje "Šangajske šestorice", organizacije koja pokriva četvrtinu svetskog stanovništva, postavljena dovoljno široko da obuhvati ekonomska, socijalna, kulturna i ekološka pitanja. Ova organizacija je, međutim, na prvom mestu sačuvala svoj prvobitni karakter vojne, bezbednosne i geostrateške kooperacije.
Pitanje je, dakle, kako bi Kina i Rusija, koje ni same između sebe nisu izgladile sva otvorena geostrateška pitanja, reagovale na puno članstvo jedne NATO članice, kao što je Turska. Šta ako Ankara i tu čeka pola veka na prijem?
Prema tome, Turska blefira, zaključuju austrijski mediji, da bi se odmah zatim dodao i kontraargument: Čak iako se Turska samo pravi da je EU više ne zanima, njeno udaljavanje od evropskog kluba svejedno može poprimiti vlastitu dinamiku, pa bi Turska, čak i bez jasne namere, stvarno mogla da prestane da moli po Briselu.
Nemački mediji se ne osvrću na Erdoganovu izjavu, zato što je ta pretnja tamo stara vest. Još krajem oktobra prošle godine, Erdogan je Angeli Merkel postavio ultimatum - ili punopravno članstvo ili se Ankara okreće Istoku.
Drugi turski ultimatum tiče se statusa "južnog Kipra", uobičajenog termina za Kipar u turskom političkom žargonu, jer za Tursku to nije država i ne može sklapati međudržavne ugovore, pa ne može biti ni članica Evropske unije.
Žaleći se na kratkovidost austrijske politike, dnevnik Die Presse se stavlja na Erdoganovu stranu, kritikujući nesposobnost evropskih političkih elita da uvide korist koju bi Unija imala od ulaska Turske: Ankara ekonomski i geopolitički raste, a EU pada - Evropa postaje slepa ulica, koju će uskoro svi izbegavati.
Jedini razlog zbog kojeg evropske vlade tako tretiraju moćnu Tursku, "koja se upravo sprema da u Ankari gradi najveći aerodrom na svetu", je strah od "glupih sitnih duša, koje se javljaju sa svojim komentarima, čim se u medijima objavi pozitivan članak o turskom članstvu", komentariše Die Presse.
Neke od prozvanih „glupih sitnih duša" već su poslale svoje komentare i na taj komentar austrijskog dnevnika Die Presse - "Turci ne žele u EU - je li to obećanje?"; "Turci kažu doviđenja? Adio, ariverderći!"; "Smemo li da se nadamo kako se to obećanje odnosi na sve Turke?"
Zajedno sa rastom turske ekonomske moći, čini se da se u Turskoj mrvi i unutrašnji konsenzus evropske orijentacije, čije je temelje postavio još Ataturk pre devedeset godina.
Više ni jedna demonstracija turske pro-zapadne orijentacije nije neupitna u domaćoj javnosti: Nemci su to osetili početkom ove nedelje, kada su u Turskoj održane demonstracije povodom rasporeda šest baterija nemačkih patriot-raketa prema granici sa Sirijom.
Uz malo volje, Evropska unija bi mogla da ponudi Turskoj status "privilegovanog partnerstva", žali se Die Presse - zašto se to ne uradi, već se pušta jedan moćni potencijalni platiša da klizi prema Istoku?
Vrlo jednostavno, zato što je još u oktobru prošle godine Erdogan rekao Angeli Merkel da privilegovano partnerstvo ne dolazi u obzir - Turska pregovaračka platforma cilja na sve ili ništa.
