Srbin sa 1.500 hektara zemlje u Kanadi
Za lovačko veče u Vindzoru, koje se već tradicionalno održava u drugoj polovini februara u Srpskom centru, uvek se traži stolica više. Iako pada posle Svetog Save, brojnih slava i preslava u tom razdoblju, lovačko veče je za vindzorske Srbe događaj sezone, a za gurmane među njima jedinstvena prilika da se nauživaju u specijalitetima od divljači.
Za jelovnik se brine dvadesetak lovaca, koji cele sezone pune zamrzivače zečevima, srnama, losovima, divljim ćurkama i guskama.
U novembru je grupa lovaca krenula u jednonedeljni lov, u 150 km udaljeni Vest Loren, gradić od nekoliko hiljada stanovnika, čija su polja i šume prepuni divljači. Tu se nalazi i mala crkva Svetog Ilije, a pored nje bivša sala srpske škole i letnja terasa, koju lovci sada koriste za svoju bazu. Izgradili su ih prvi srpski doseljenici u taj gradić posle Drugog svetskog rata, kada se u tu regiju naselilo nekoliko desetina srpskih porodica. Sada ih je samo trojica.
Na završnoj večeri još jednog uspešnog lova servirao se gulaš od srnećih srca. Ulovljene srne čuvao je vremešni Nikola Nik Agbaba, 74-godišnji Ličanin i jedan od trojice preostalih Srba u Vest Lorenu. Vlasnik najpoznatije mesare u tom kraju, Agbaba je uvek bio od pomoći lovcima, ali sada ga je, kaže, izdala snaga i nije od neke velike koristi, ali je uvek tu.
Prtljag gaće i košulja- Ova zemlja svima pruža šansu. Ko hoće da radi, može lepo živeti. Ja sam iz Like, iz Gračaca, došao sa jednim gaćama i jednom košuljom. Nikoga ovde nisam imao, ali se posla nisam bojao - priseća se Nikola Agbaba dana kada je zakoračio na kanadsko tlo. |
- Ova crkva je moja kuća. Paroh dođe samo za Svetog Iliju, a ostale dane dolazim ja - počinje svoju priču Nikola o lovcima, sa kojima zajedno brine o crkvi jer su oni koji su je sagradili odavno pomrli.
Polako pristižu i lovci, Radovan Ćutureja, Mile Škrba, Goran Knežević, Dejvid Dražić, Ljuban Stanković, Dane Đurakov i Majk Katar, jedini Slovak među njima. Lov im nije bio berićetan, "pala" je samo jedna srna. To i ne čudi jer su u ovom lovu morali koristiti samo kremenjače i luk i strelu, a tim oružjem se lako promašuje. Prethodnih dana bili su uspešniji, a Nik ih zadirkuje da su natukli srna kao da su bili u ratu. A oni uzvraćaju da pamte i uspešniji lov.
Među njihovim gostima uvek je na prvom mestu Mile Perzanović, jedan od najvećih zemljoposednika u tom kraju, čije se imanje prostire na hiljadu u po hektara. Nikada nije bio u zavičaju, a otac mu je došao posle Drugog svetskog rata iz Dudovice u Vojvodini. Sada ga, kaže, sinovi sve češće pritiskaju da ih vodi u Dudovicu, da vide gde se deda rodio. I sprema se da im ispuni želju.
Lovci za Mileta imaju samo reči hvale. Najbogatiji je i najbolji čovek u kraju. Gaji duvan, soju, suncokret, kukuruz. Na njegovoj zemlji love. A dozvola je doživotna.
- Love na mojoj zemlji i ja sam ih zavoleo. Sada smo dobro društvo. I oni imaju svoje biznis. Neki u fabrikama, neki u svojim radnjama, niko ne broji zjake. Svi su oni dobri ljudi, dobri Srbi i dobri Kanađani. Decu smo iškolovali i nešto stvorili!
