Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (3): Devojčicu zamišljam kao Hanzerla
Nakon surove poruke, koju su oktobra 1901. roditeljima trudne, a neudate, Mileve Marić poslali roditelji njenog dečka Alberta Ajnštajna, Marićeva svojoj prijateljici Heleni Savić opisuje "čemer i jad" koji su proistekli iz "ljubaznog ponašanja" Albertove majke: "Ova dama kao da je sebi za životni zadatak postavila ne samo meni nego i svom sinu da zagorča život što je više moguće.
Oh, Helena, nikad ne bih pomislila da je moguće da postoje tako bezdušni i zli ljudi. Oni su bez oklevanja imali srca da mojim roditeljima napišu pismo u kojem su me tako ispsovali da je to bila prava sramota. Do kakvog je sukoba usled toga došlo, možda ćeš moći da zamisliš... Albert i ja smo morali mnogo da ispatimo".
Posle čitave te gungule, piše prof. Radmila Milentijević u knjizi "Mileva Marić Ajnštajn-život sa Albertom Ajnštajnom", Mileva je odlučila da ode kod Alberta.
"Njeni roditelji su razumeli tu potrebu i složili su se, tako da je krajem oktobra 1901. otputovala. Albert je od 15. septembra bio zaposlen u privatnom muškom internatu u Šafhauzenu, gde je podučavao jednog mladog Engleza. Mileva je rešila da svoju posetu Albertu drži u tajnosti i odsela je u hotelu Štajnerhof u obližnjem gradu Štajn na Rajni. Njen dolazak je iznenadio Alberta. Mileva ga je molila da za njen dolazak ne kaže ni svojoj sestri Maji iako je ona podržavala Albertovu i Milevinu vezu.
On je držao Milevinu posetu u tajnosti saglasno njenom zahtevu. Milevino raspoloženje je bilo vedro a poverenje u Alberta nepoljuljano kada se u drugoj polovini novembra vratila u Novi Sad da se pripremi za porođaj. Albert joj je obećao da će često pisati što joj je pružilo emotivnu podršku koja joj je bila neophodna da se izbori sa sramotom koju je njena vanbračna trudnoća nanela njenoj uglednoj porodici", piše Milentijevićeva.
Iz perioda koji je prethodio rođenju Milevine i Albertove vanbračne kćeri Lizerl, Ajnštajn u jednom od pisama svojoj dragoj, vedrog duha opisuje svoju gotovo praznu momačku sobu i zamišlja kako bi bilo da je Mileva uz njega: "Moje bi zlato uradilo i sasvim druge stvari, a bogme i ja za nju. Koliko se radujem što su se tvoji (roditelji) malo smirili i što sada imaju više poverenja u mene, jer ćeš dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće".
Strah od ocaU jesen 1901. godine, prvi put Mileva je iz Švajcarske doputovala u roditeljsku kuću zabrinuta. Očekivala je da postane majka, morile su je razne misli: "Ali, kako? Zar to dete nije začeto van braka? A njegovi se bore da nas rastave! Moji nisu upoznati sa ...". I dok je sedela sama i brinula, stiglo je ljubazno pismo od Alberta. Tešio je i hrabrio da izdrži. A ona je čvrsto krila svoju tajnu koja je, još uvek, mogla da se prikriva. Ali, ne zadugo. Sestra Zorka ju je već pitala da se nije malo ugojila. Prećutala je i pomislila: "Ona me naivno pita, a ja ću uskoro biti majka. Svakako, biću deblja, šira i teža. Šta mogu? Možda je mama primetila neke promene? Šta da radim? Zatečena sam... bez Alberta... A kad otac sazna? To će biti kraj. Možda i kraj mojim mukama, mojoj neizvesnosti. Sama ću im sve reći... " |
Mileva se zbog poodmakle trudnoće osećala loše i pisala mu je iz kreveta. Albert joj je 12. decembra 1901. odgovorio da je zahvalan za njeno "drago pisamce trbobolje i savetuje joj da se pripazi: "Gledaj da sve bude u redu i raduj se našoj dragoj Lizerl, koju ja u potaji radije zamišljam kao Hanzerla" (dečaka).
U to vreme Albert je očekivao zaposlenje u Zavodu za patente u Bernu i pisao je Milevi: "Jedino što bi ostalo da se reši bilo bi pitanje kako da našu Lizerl dovedemo k nama, ne bih hteo da je damo iz naših ruku".... Decembra te godine u pismu prijateljici Heleni Savić Mileva se raspituje o Heleninoj tromesečnoj bebi, devojčici Julki, koja se razbolela: "Eto to su ti brige o kojima pre toga i ne slutimo", napisala je Mileva.
U pismu od 20. decembra 1901. Albert čestita Milevi 26. rođendan, izvinjavajući se na jednodnevnom kašnjenju i saopštava joj da ga je Fridrih Haler, direktor Zavoda za patente u Bernu, pozvao da se prijavi za posao i konačno više nije bilo sumnji da će Ajnštajn dobiti to mesto: "A ti ćeš uskoro biti moja srećna ženica, pripazi samo.
Našim mukama je došao kraj. Sad tek vidim koliko te volim, jer više na sebi ne osećam teret zloduhih i neugodnih prilika..." U potonjem radosnom pismu koje je Mileva primila od Alberta 28. decembra 1901. mesec dana pre porođaja on je bio van sebe od radosti uživajući u "lepim izgledima koji nam se ukazuju u neposrednoj budućnosti".
Za Milevu je, kako navodi Radmila Milentijević, to bilo posebno vreme jer su se bližili Božić (7. januara) i Sveti Stefan (9. januara), krsna slava Marićevih. Iako je bila trudna, nevenčana Mileva je sa svojom porodicom učestvovala u verskim obredima koji su pratili ove praznike. Premda su je u takvim okolnostima verovatno mučile razne strepnje, roditelji su je prihvatili i pružili joj podršku, a podržavao ju je i Albert iz Švajcarske.
Lizerl je rođena krajem januara 1902, najverovatnije 27. januara (na praznik posvećen svetom Savi srpskom), u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu.
- Jedini izvor podataka o ovom događaju je Albertovo pismo od 4. februara 1902. Uz pomoć babice Mileva je izgleda imala težak porođaj koji ju je iscrpeo toliko da nije mogla da piše, tako da je vest o rođenju Lizerl Albertu saopštio Milevin otac.
Ajnštajn je odgovorio iz Berna saosećajući sa Milevinim mukama i činjenicom da "i naša draga Lizerl mora da svet upoznaje sa te strane". Nadao se da će Milevi biti bolje dok njegovo pismo stigne do nje: "Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio da sam se bezmalo obeznanio"...
Laknulo mu je kada je saznao da je sve dobro prošlo i veoma se interesovao za dete: "Eto vidiš zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela.... Je li zdrava?... Kakve su joj okice? Na koga od nas dvoje više liči? Toliko je volim, a još je i ne poznajem"! Zamolio je Milevu kad se oporavi od porođaja da mu pošalje fotografiju bebe, a u međuvremenu da napravi i pošalje srećnom tati crtež njegove devojčice.
Opisao je takođe svoj novi smeštaj i sam Bern, "jedan starinski prijatan grad u kojem se može živeti isto tako lepo kao i u Cirihu". Poželeo je Milevi da se brzo oporavi i poslao joj crtež svoje sobe, žarke poljupce i dopisao: pozdravi mi ljubazno i tvoju mamicu". Albert se uporno trudio da se umili Milevinoj majci pa joj je uvek slao posebne pozdrave.
- Pored tog pisma od 4. februara, sačuvana su još dva Albertova pisma neposredno posle rođenja Lizerl. Prvo je od 8. a drugo od 17. februara 1902. U oba slučaja danas postoji samo prvi deo tih pisama. Ta dva fragmenta jedini su izvor podataka o Milevinom životu neposredno po rođenju Lizerl. U fragmentu pisma od 8. februara Albert piše isključivo o sebi, sopstvenim interesima i zadovoljstvima, druženju sa prijateljima. Ispisao je dve strane a da pri tom ni jednom nije pomenuo ni Milevu ni njihovo novorođenče Lizerl.
Njegova ravnodušnost je Milevi bila jasna, i ona ga je očito odmah prekorila, što ga je nateralo da žurno otpiše 17. februara, poručujući joj da ne treba da bude ljubomorna na njegove prijatelje u Bernu. Uveravao ju je kako svaki dan vene za njom, ali da to ne pokazuje jer "nije muški", i da bi radije živeo sa njom "tamo u palanci" nego bez nje u Bernu i dodao: "kada sam bez tebe, rad mi ne pruža ni polovinu zadovoljstva".
- Lizerl je rođena jer je Mileva želela dete, naročito devojčicu. Albert je tu situaciju prihvatio iz ljubavi prema njoj. Verovatno su se uzdali i u Albertovu logiku da će, kad njegovi roditelji budu stavljeni pred svršen čin, njihov otpor nestati. Moguće je da ih je hrabrila i pomisao da će njihovo vanbračno dete kasnije kroz brak biti lako priznato - zaključuje Radmila Milentijević.
