Kako je srušen SSSR (1): Udar je počeo Labudovim jezerom
Crna volga se zaustavila pred zgradom Telegrafske agencije Sovjetskog Saveza, državne, tačnije partijske novinske agencije. Već je bilo svanulo, ali je bilo jako rano i grad je delovao sablasno prazno. U nekoliko koraka su se dvojica mlađih službenika uputila prema zgradi.
Iako su bili neformalno obučeni, portiru je odmah bilo jasno odakle dvojac stiže. "Moramo da vidimo dežurnog urednika. Odmah, odmah ga pozovite, molim vas." Portir se nije trudio da podigne slušalicu i okrene traženi lokal. Lično je otrčao do deska. "Druže, morate odmah dole. Traže vas važni ljudi."
"Koji važni ljudi? Zora je zaboga" dogovorio je dežurni u desku, odbijajući nervozno dim cigarete dok je pio prvu jutarnju kafu. Zapravo, njemu ona nije bila prva. Popio ih je nekoliko tokom noći kako bi ga držalo budnim. Dan je bio dosadan. Istina, u Sovjetskom Savezu je bilo napeto, ali ta tenzija traje već godinama i ljudi su se toliko na nju navikli da je više i ne primećuju kao nešto vanredno. Ništa se bitno nije događalo od Vladivostoka do Moskve.
"Bolje bi bilo da je nešto zaista bitno", mrmljao je u bradu dežurni urednik dok je silazio niz stepenice. Ali, kad je konačno ugledao dvojac partijskih poverenika, mogao je samo da ih sluša: "Ovo ćete emitovati u sedam sati. Isti tekst dobila je televizija i radio. Naravno i štampa", rekli su mu pružajući veliku žućkastu kovertu. Ne stigavši ni da postavi pitanje, dežurni je samo zavukao prste u kovertu i već je u naslovu, otkucanom velikim slovima na pisaćoj mašini, video o čemu je reč.
Vanredno stanje
"Zbog okolnosti u državi usled bolesti predsednika Mihaila Gorbačova, formiran je Državni komitet za vanredno stanje." Takva formulacija nije mogla da znači puno stvari. "Gorbačov ili umire, ili je već mrtav, ili je ovo...", govorio je iznova iščitavajući poluglasno tekst. "Ili je ovo šta šefe"? upitao je jedan od mlađih novinara. "Ili je ovo nešto veliko", odgovorio je urednik, još prezajući da izgovori - državni udar.
Ta reč je tog ponedeljka 19. avgusta 1991. još bila preopasna da bi se glasno izgovorila usred državne novinske agencije. Ali će već istog popodneva biti sasvim uobičajena. Aerodrom Vnukovo kraj Moskve stavljen je u punu pripravnost nekoliko sati ranije. Vladini tupoljevi bili su natankani gorivom i spremni da polete. Tri sata pre nego što su Sovjeti shvatili šta se događa, Sevastopoljska regimenta blokirala je Gorbačovljevu daču na Krimu.
Ruže za GromovaGeneral Boris Gromov komandovao je povlačenjem Crvene armije iz Avganistana. Rat je bio krvav preskup i do 1991. SSSR je 80 kopejki svake rublje trošio na vojnu industriju. Na granici Avganistana i današnjeg Uzbekistana, na Mostu prijateljstva preko reke Amu Darja, Gromov je doslovce bio poslednji vojnik koji se vratio u otadžbinu. Pred kamerama mu je u susret potrčao dečak i predao mu buket ruža.
Bio je to njegov sin Maksim, srećan što je dočekao oca. Ali, povratnička Crvena armija nije bila i pobednička jer se u Avganistanu i nije moglo pobediti. Za tih nešto više od devet godina rata, od 24. decembra 1979. pa do 15. februara 1989. kad je Gromov izveo poslednje vojnike 40. Armije SSSR, 14.453 sovjetskih vojnika poginulo je u gudurama Avganistana. Bio je to prvi konkretan poraz Sojuza. Vojni poraz koji je uz seriju političkih i ekonomskih, na kraju i slomio jednu od dve najveće sile planete. |
Dva kamiona zaprečila su pistu na aerodrom u Belbeku gde su na stajanci bili predsednički helikopter Mi-8 i avion Tu-134. "Ljudi, imamo svoja naređenja. Nemojte se plašiti, ovakve situacije se događaju i mi moramo odgovoriti zadatku", rekao je svojim vojnicima general pukovnik Maltcev, komandant vazduhoplovnih snaga negde oko četiri sata ujutro. Pola sata kasnije, u 4.30 na vrata stana glavnog urednika državne televizije pozvonili su policajci koji su ga odmah i sproveli u Kremlj gde mu je objašnjeno šta se dešava.
Da bi se osiguralo da vlada ima kontrolu nad situacijom, padobranci sovjetske armije zauzeli su televizijske predajnike i stanice u Viljnusu i Rigi, prestonicama Litvanije i Letonije, pobunjenih baltičkih republika. Kompletna scenografija za državni udar bila je postavljena.
Jezivi Čajkovski
Televizija je već imala spremnu matricu za vanredne situacije. Spikeri su se vrzmali po studiju udubljeni u tekst koji će uskoro pročitati, ali je na ekranima širom Sojuza bio samo snimak baleta Labudovo jezero Pjotra Iljiča Čajkovskog. Snimak je bio svež, te godine napravljen u Boljšom teatru. Bila je to uobičajena praksa da se u dramatičnim situacijama vreme kupuje puštanjem Labudovog jezera, pre nego se državni vrh konsoliduje i naciji obelodani šta se dogodilo. Slični scenariji su primenjivani kad je umro Leonid Brežnjev, pa Jurij Andropov, pa Konstantin Černjenko. Program bio prekidan ili klasičnim koncertom, ili nekim od nadahnutih filmova o revoluciji. To je bio uvek znak da se nešto rđavo dogodilo.
Pretnja krvavim raspadom
Mihail Gorbačov se šetao velikom terasom državne vile Zarja u Forosu, letovalištu zatvorenog tipa na Crnom moru, u Ukrajini. Danima je iščitavao beleške i prikupljao snagu za nešto što je trebalo da usledi kroz dva dana. On je planirao da u Moskvi potpiše novi Ugovor o savezu, dokument koji je trebalo da temeljno reformiše već dobro etničkim tenzijama nagriženi Sovjetski Savez. Bio je to, kako je sam govorio Gorbačov, poslednji pokušaj da se država sačuva raspada. Možda čak i krvavog raspada za šta su u SSSR postojali svi uslovi.
Zemlja na nizbrdiciSovjetsko društvo bilo je u avgustu 1991. na kolenima. Program ekonomskih reformi koje je Gorbačov nazvao Perestrojka (prestrojavanje) i program otvaranja društva i unutra i spolja nazvan Glasnost (javnost) nisu dali rezultate kakve su komunisti zamišljali. Tehnološko zaostajanje, propala ekonomija, smrt Brežnjeva, Andropova i Černjenka u kratkom razdoblju, ozbiljno su poljuljali poverenje i u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza. Politbiro je brzo shvatio da im treba mlađi vođa, neko ko će tu biti na duži rok. Izbor je pao na Gorbačova.
|
U trenutku kad je javnosti objašnjeno šta se dogodilo, Gorbačov je već bio u kućnom pritvoru u vili. Znao je Gorbačov i da njegov plan, podržan od mlađih, liberalnijih članova partijskog vrha, ima ljute neprijatelje u Moskvi, ali nije pretpostavljao da se u prestonici kuje zavera za svrgavanjem vlasti, ili makar stezanjem države gvozdenim vojno-obaveštajnim režimom.
A da Gorbačov ne sazna ništa pobrinuo se glavni um zavere - Vladimir Krjučkov, načelnik zastrašujućeg, moćnog Komiteta za državnu bezbednost - KGB. Krjučkov je imao drugi plan i uskoro će njegov pokušaj državnog udara zauvek promeniti sliku sveta.
