Penzija samo san, na poslu do smrti?
Ekonomska kriza u zemljama Evropske unije polako, ali sigurno iz dužničke prelazi u penzionu krizu. Stručnjaci širom Evrope predviđaju slom penzijskih sistema i drastično smanjivanje primanja najstarijih u narednim godinama. Evropska centralna banka izračunala je da je u 19 zemalja EU obim obaveza države u pogledu finansiranja penzionih fondova oko pet puta veći nego njihov zajednički bruto dug.
Još 2009. godine obim obaveza evropskih zemalja prema stanovništvu dostigao je 30 biliona evra. Najveći udeo penzionih isplata odnosi se na najrazvijenije ekonomije.
Tako obaveze Nemačke prema penzionerima iznose 7,6 biliona evra, a Francuske - 6,7 biliona.
U nemačkim medijima gotovo svakodnevno se pojavi neka ljudska priča koja govori o teškom životu ovdašnjih penzionera.
Najsvežiji primer je starica Ingrid iz Hamburga, koja svira vergl na ulici da dopuni penziju od koje ne može da živi, ili o Riti M, 70-godišnjakinji iz Štutgarta koja živi od 620 evra rente, pa je primorana da radi tri dodatna posla kako ne bi postala socijalni slučaj.
Strahovi zaposlenih koji malo zarađuju takođe su svakim danom sve veći: Peter, prodavac u jednoj pekari u Drezdenu sa dvoje dece i nezaposlenom ženom, zarađuje 1.400 evra bruto. Njega čeka penzija od 466 evra, a izlaz vidi u tome da radi neke lakše poslove i tako zaradi koji evro.
Iako većini nemačkih penzionera još uvek ide relativno dobro, za 10 do 15 godina, upozoravaju eksperti, milionima njih preti siromaštvo.
Evropske institucije su zvanično objavile da ni u jednoj drugoj razvijenoj zemlji najmanje penzije, u poređenju sa ostvarenim bruto-prihodima, neće biti tako niske kao ovde. Trenutno ima oko 400.000 Nemaca starijih od 65 godina, koji su postali socijalni slučajevi tek kada su otišli u penziju.
Izlaz iz vrzinog kola u Nemačkoj vidu u produženju radnog veka. U suprotnom, upozoravaju eksperti, zemlji preti povećanje državnih dugova za 270 odsto, što je četiri puta više nego danas. Tek što je usvojen zakon po kojem se odlazak u penziju do 2029. godine pomera sa 65 na 67 godina, a sada se već uveliko razmatra starosna granica od 70 godina. Snovi o uživanju u zasluženoj mirovini su sve dalji, a stvarnost o rintanju "do sudnjeg časa" sve izvesnija.
Da bi se nekako zaustavio ovaj scenario siromaštva, nemačka ministarka rada Ursula fon der Lajen je najavila mini-reformu penzionog sistema. Njen princip je sledeći: Ko je dugo radio i uplaćivao doprinose, a uz to i dodatno penzijsko osiguranje (rister-rentu), trebalo bi da od 2013. godine dobije više novca, tačnije 850 evra neto mesečno, što je skoro 200 evra više nego što je sadašnji iznos socijalne pomoći za stare.
Međutim, uslovi da se taj dodatak dobije, mnogima se čini potpuno nerealnim.
Potrebno je 45 godina rada i uplaćivanja u državni penzioni fond i uz to uplaćivanje u neki od privatnih fondova. Socijalna udruženja su kritikovala ovaj ministarkin paket kao kozmetički zahvat, koji nije dovoljan da zaustavi siromašenje onih koji su pošteno odradili svoj radni vek.
Tri radnika na jednog penzionera
Danas na jednog nemačkog penzionera dolaze samo tri zaposlena, dok je pre 50 godina radilo šest radnika za jednog penzionera. Nemačka pokušava da u reformama penzionog sistema sledi primer nekih drugih evropskih zemalja gde postoji osnovna penzija, a za šta je potrebno više socijalno osiguranih, uredno plaćenih poslova, jer je to najbolja zaštita od siromaštva. Penzioneri, ne treba zaboraviti, čine trećinu birača u Nemačkoj, pa je vladajuća crno-žuta koalicija stavljena pred tešku dilemu: koga prvo spasavati - evro ili penzionere?
|
