Ko je ubio Gadafija (6): Zlatni dinar protiv dolara
Da je Gadafi poživeo da dovrši stvaranje afričke monetarne unije, taj plan bi podstakao privredu širom sveta, ali bi i upropastio londonski kartel
Procenjuje se da je Libijska investiciona uprava deponovala 293 miliona dolara na deset gotovinskih računa u međunarodni bankarski sistem HSBC sa sedištem u Londonu, od čega se 110 miliona vodi kao kapital fonda kojim upravlja škotska Royal Bank, a 171 milion dolara je kapital banke JP Morgan Chase.
Oko 19 milijardi dolara Libijska investiciona uprava je držala kao depozite u libijskim i drugim bankama na Srednjem istoku, uključujući Centralnu banku Libije, Arapsku bankarsku korporaciju i Britansko-arapsku komercijalnu banku.
Oko 5,2 milijarde dolara Fonda bilo je investirano direktno u akcije, i oko 3,4 milijarde u državne obveznice. Fond je imao finansijski udeo i u kompanije General Electric, Vivendi i Deutsche Telekom.
Prevara sa avionima
Dakle, Libija je bila izuzetno jak poslovni saradnik londonskog finansijskog kartela, kao i britanske kraljevske porodice.
Zlatne rezerve
Libija je zlato najvećim delom čuvala u svojim sefovima u Libiji, a ne u Švajcarskoj, kao što moraju ostale porobljene i vazalne zemlje. Samo dvadeset zemalja u svetu ima veće zlatne rezerve od Libije. Britanija, na primer, ima duplo više, ali i deset puta veći broj stanovnika. I Alžir ima ogromne količine zlata. |
Još jedna zanimljiva prevara vezana je za sam početak Gadafijevog preuzimanja vlasti kada je Libija, 1970. godine naručila od privatne kompanije Lokid Martin osam velikih transportnih aviona C-130 Hercules. Iako je izrada aviona završena 1972. i za njih Libija platila punu cenu od 70 miliona dolara, oni Libiji nikada nisu isporučeni. I danas stoje na poligonu fabrike i propadaju.
Razlog za neisporuku su sankcije koje su SAD 1970. uvele Libiji na prodaju oružja i vojne opreme zbog navodne libijske umešanosti u međunarodni terorizam. Stvarni razlog je bio nastojanje Zapada da spreči samostalan ekonomski razvoj Libije.
I najmoćnija svetska kompanija za sofisticiranu vojnu tehnologiju, Lokid Martin, "povinovala" se "naredbi" koja je stigla iz američke vlade, iako je ova kompanija prema svojoj moći, ne samo iznad američke vlade i Pentagona, već njima u stvari vešto upravlja zarad sopstvenog interesa. I NASA i Pentagon rade za Lokid Martin.
Bivši jezuita Avro Menhetn tvrdi da je ova kompanija u stvari pod kontrolom jezuita i Vatikana, baš kao i sam Pentagon. Tako osam libijskih herkulesa 30 godina niko nije ni održavao. Oni više ne mogu da lete, a ne isplati se ni njihova popravka. Čak 2.400 ovakvih aviona je isporučeno širom sveta, a samo Libija nije mogla da ih dobije.
Libija je tražila da joj se vrati novac, ali jezuitska kompanija to nije prihvatila. Nudili su samo da im isporuče delove sa letelica i tako delimično kompenzuju dugove ili da Libija nađe kupca za avione koji neće moći da lete. Ali, Libija to nije prihvatila i nastali su nategnuti odnosi koji su se završili, kako to neki američki novinari "duhovito" primećuju, slanjem Lokidovih stelt lovaca F-22 na Libiji kako bi joj "isporučili" razorne bombe.
Ljubav iz interesa
Kraljevska porodica iz Vindzora je porodicu Gadafi očito prihvatala u rangu vladarske klase pa zato nije neobično što se britanski princ Čarls u jednom svom pismu Moameru Gadafiju obraća sa "Vaša Ekscelencijo". Ali, mnoge su krunisane glave završile na giljotini, jer ljubav i prijateljstvo u visokom vladarskim krugovima idu samo uz interes. Za vladarsku oligarhiju pljačka je pitanje vladarske egzistencije, pa se i brakovi tako sklapaju. Istinske ljubavi nema. |
Gadafi je investirao i u Italiju, pošto mu se italijanski premijer Silvio Berluskoni (još jedan pajac Londona) takođe predstavio kao prijatelj i veliki poslovni partner.
Oktobra 2010. Gadafi je lično posetio mali italijanski gradić Antrodoko koje je pogodio zemljotres i uručio im novčanu donaciju. Za Italiju je Gadafi rezervisao i investiciju od 16 miliona funti ze fabriku flaširane vode. Udeo libijskog fonda u najvećoj italijanskoj banci, Unicredit porastao je oktobra 2010. na 7,4 odsto, a Libija je imala deonice i u Fijatu i fudbalskom klubu Juventus.
Fond je bio zainteresovan da kupi i ENI (italijansku energetsku grupu) koja je najveći međunarodni distributer libijske nafte i gasa. Neki su se u Italiji plašili da Gadafi ne baci oko i ne kupi vodni podzemni rezervoar blizu Peskijere odakle se veći deo Rima snabdeva pijaćom vodom. Gadafi je tako vremenom mogao da postane jedan od najvećih trgovačkih partnera Italije.
Avgusta 2010. godine Gadafi je bio u Italiji na proslavi druge godišnjice "prijateljstva" sa Berluskonijem koji se tada obavezao da Libiji isplati pet milijardi dolara u narednih 25 godina na ime reparacija za period kada je Libija bila pod italijanskom okupacijom 1911- 1943 i koristila Libiju kao svoju koloniju.
U zamenu za to, Libija bi zauzdala navalu afričkih migranata u Italiju preko Sredozemnog mora. Za ove migrante neki tvrde da ih je Gadafi namerno ubacivao Italiji godinama.
Naravno, "prijatelj" Berluskoni je odmah izdao Libiju i Gadafija čim je krenulo poslednje NATO bombardovanje, inače bi mu mediji Ruperta Mardoka vrlo lako pored svih seks-afera koje su mu imputirali (da li baš zbog biznisa sa Gadafijem?) "otkrili" i da je ubijao i jeo svoje ljubavnice i ko zna šta sve još.
Ali, sve ove Gadafijeve investicije nisu bile egzistencijalno opasne za londonske trgovce novcem, koliko je to moglo da bude podsticanje Gadafija da afričke zemlje stvore sopstveni monetarni fond.
U tom fondu ne bi bilo mesta za MMF i Svetsku banku. Afrički fond bi poslovao po islamskoj finansijskoj filozofiji, beskamatno.
Naime, ogromnim novcem koji je Libija zaradila od nafte, vođa revolucije je decenijama marljivo kupovao i zlato. Koliko tačno ima zlata u Libiji niko ne zna, ali MMF je pre bombardovanja procenio da imaju oko 4,6 miliona unci, a to je blizu 144 tone. To na tržištu trenutno vredi preko šest milijardi dolara.
Sa tim zlatom koje su vodeće afričke države nagomilale, Gadafi je predlagao da se stvori afrički monetarni fond koji bi mogao da kreira sopstvenu afričku monetu, kao na primer zlatni islamski dinar i sve zemlje članice fonda bi naftu prodavale samo za tu monetu.
I svi koji žele afričku naftu morali bi prvo da kupe ovaj novac. A spekulativni dolari i evri bi kao običan papir u tonama morali da se povuku iz opticaja.
Konačna odluka
Gadafijev plan bi za londonske lihvare bio fatalni udarac koji bi ih potpuno zbacio sa vladarskog trona, a Gadafi bi postao nesporni car čitave Afrike koja bi tako izašla iz ropskih okova.
Islamski zlatni dinar bi bio veoma stabilna moneta, a beskamatni islamski krediti bi bili veoma podsticajni za privrede širom sveta, jer zbog nagomilavanja nepostojećih novčanih vrednosti preko kamate, novac ne bi morao s vremena na vreme da se povlači iz opticaja i izaziva teške ekonomske krize i recesiju, kao što je sada stvaraju londonski lihvari.
I pala je odluka da se Gadafi skloni sa vlasti "živ ili mrtav", a Libija razori, i da se njenom ekonomijom ubuduće upravlja iz Londona.
Ko je ubio Gadafija:
|
