Ko je ubio Gadafija (3): Bitka za vodu

Sa prikrivenom misijom razvijana je jugoslovenska privreda, koja je dobijala unosne poslove u afričkim zemljama, i u kojoj je polovina državnog budžeta uvek bila negde van zemlje. Samo je nekoliko najupućenijih oficira tajne službe znalo za tokove tog novca. Tako je Jugoslavija bila pravi trojanski konj za porobljavanje i kontrolu ekonomskog razvoja Trećeg sveta koji se odjednom našao sa ogromnom količinom petro-dolara.

RADO VIĐEN GOST U BEOGRADU: Tito i Gadafi sa saradnicima

 

Mladi libijski vođ Moamer Gadafi je tu bio uvek dobrodošao i rado viđen gost. Ali, on je očito bio inteligentniji i hrabriji od ostalih afričkih revolucionara. U stvari, on je bio veoma dobar učenik zanata koji se naziva vladanje državnom ekonomijom i nastojao je ne samo da učvrsti svoju vladarsku poziciju zasnovanu na kultu ličnosti, već i da ojača ekonomiju svog poseda do nivoa da on vremenom postane potpuno suveren.
 

Ogromne rezerve vode
 

Gadafi je shvatio da vojska ne može da funkcioniše, ako zemlja nema jaku privredu, a privrede nema bez nezavisnog izvora svih vitalnih energenata. A najskuplji i najtraženiji energent u Africi je voda. Za razliku od Saudijske Arabije, na primer, koja je petro-dolare od prodate nafte trošila na uvoz luksuzne strane robe i gradila skupe palate, Gadafi je počeo da se bavi velikim investicijama u strateški važne infrastrukturne projekte ne samo u Libiji i Africi, već i po Evropi. I kao što ćemo videti kasnije, mnoge libijske investicije su londonski lihvari nastojali perfidno da sabotiraju i opljačkaju.

Priča da je NATO intervencija usledila zbog želje Londona da opljačka izvorišta nafte nema veliko uporište. Gnev Londona nastao je zbog libijskih investicija. Jedan od najvećih investicionih projekata u Libiji je bila izgradnja velikog vodenog sistema. Naime, tamo gde ima nafte, ima i vode. Da Libija sa skoro dve trećine svoje teritorije leži na ogromnim podzemni rezervoarima vode koji se nazivaju akviferi, otkriveno je još 1959. u potrazi za naftom. Voda u akviferima je veoma čista, jer je prošla prirodan put filtracije kroz kamen i potrebno je bilo samo iskopati dublje ukoliko je ne bi neka prirodna žila negde izvukla na površinu.

Po proceni stručnjaka ovi akviferi u Sahari sadrže 10.000 do 12.000 kubnih kilometara vode i ona se nalazi 600 metara duboko pod zemljom. Akviferi se nalaze i u Čadu, Sudanu, Nigeru, kao i Egiptu. Trebalo je samo iskopati bunare i cevovodom transportovati vodu gde je potrebno. Priča o tome kako će se u budućnosti voditi ratovi zbog vode je delimično tačna, jer će se voditi za njenu kontrolu, a ne zato što je neće biti u prirodi. Ne bi trebalo zaboraviti da priroda stalno stvara i naftu i vodu. Ali, međunarodni trgovci žele da oni drže i prodaju sve, pa i vodu i kiseonik.

 

Problem kod Libije je bio u tome što se ovi akviferi nalaze tačno ispod pustinjskog dela zemlje na jugu, dok 95 posto stanovništva Libije, od ukupno 6,5 miliona, živi u priobalnom delu. Iskopati velike bunare do akvifera i onda preseliti šest miliona ljudi u pustinju nije bilo izvodljivo. A Libiji je voda preko potrebna jer ima veoma male obradive površine zemlje, oko jedan odsto čitave teritorije i hranu mora da uvozi. Gadafi je odlučio da novac od prodate nafte investira u dovođenje vode iz ovih akfera do gradova i velikih naselja. A to je značilo postaviti u pustinji cevovod od nekoliko hiljada kilometara, tačnije preko 3.900 kilometara. To je više nego što je cela zapadna Evropa.

Ali, kad je neko "lud" i shvata da mu novac od nafte i oružje ništa ne znače, ako nema vodu, ako nema svoju poljoprivredu, ako ne može da razvija sopstvenu industriju, da održava sopstveni narod onda on mora to svoje "ludilo" da primeni. Gadafi je zato pokrenuo veliki projekat izgradnje bunara i cevovoda koji će transportovati vodu preko pustinje. Kamen temeljac ovog projekta je postavljen izgradnjom velikog vodenog skladišta kod Brege 1984. godine. To je bila najbolja investicija za čitav afrički kontinent pa su i druge saharske države počele na tome da rade, mnoge i uz Gadafijevu finansijsku pomoć.
 

O kakvom se megalomanskom projektu radilo, govore sledeći podaci. Zamišljeno je da se radovi izvode 26 godina u četiri faze. Dve su već bile završene pre početka invazije NATO, a treća faza je bila u toku i to je predviđalo spajanje ove dve. Libija je nameravala da na ovaj način dobije 160.000 hektara obradivog zemljišta u sred pustinje. Oko 70 posto vode iz akvafera je bilo namenjeno za poljoprivredu, a ostatak bi išao u gradove. Za industriju, prema planu vlade, nije namenjeno ništa. Voda je suviše kvalitetna za industriju. Čitav cevovod je građen od velikih cilindara napravljenih novom tehnologijom natezanja betona koji se transportuju hiljadama kilometara putevima kroz pustinju koji su za to izgrađeni.

Već je napravljeno oko 3.700 kilometara puta. Prva faza je imala ukupno 1.600 kilometara cevovoda, a druga faza 2.155 kilometara. Iz rovova za cevi iskopano je 250 miliona kubnih metara zemlje, a težina upotrebljenog cementa se meri milionima tona. I sve je to rađeno u pustinji. Ovaj poduhvat se može uporediti sa običnim putevima i obilaznicama koje srpska vlada nije u stanju godinama da izgradi usred Evrope uz umerenu klimu i obilje vode.

Sateliti sve pratili

Planirano je da bude izbušeno oko 1.300 bunara koji bi davali 6.500.000 kubnih metara vode dnevno. Na ovaj način bi se vodom snabdevali Bengazi, Tripoli, Brega, Sirt i ogromne poljoprivredne površine. Količina vode u akvaferima je procenjena na količinu vode u Nilu koja protekne za 200 godina. Pojedini stručnjaci sa Zapada procenjuju da će se prirodni rezervoar vode u Libiji iscrpsti za 50 godina, dok drugi smatraju da će voda trajati preko 4.000 godina. Iz bunara se voda ubacuje u rezervoare i svaki rezervoar ima prečnik od jednog kilometra i jasno su vidljivi iz satelita NASA koji su čitavu gradnju konstantno špijunirali, baš kao što se iz satelita vidi kako oko rezervoara i duž cevovoda sve više niču zelene površine. Sa ozelenjavanjem nastaju male poljoprivredne farme usred Sahare koje će se onda sve više širiti.