Đetići najbolji gaučosi
Na jugu daleke zemlje živi oko 50 crnogorskih porodica koje se o praznicima okupljaju u Jugoslovenskom društvu "Njegoš" i čuvaju uspomene na otadžbinu koju mnogi od njih nikada nisu videli.
Jedno od najviših naselja na Balkanu nalazi se u masivu Durmitora i zove se Mala Crna Gora. Ako je suditi po broju Crnogoraca, posebno po šarolikosti prezimena i krajeva iz kojih potiču, bilo bi ispravnije da se tako zove General Madarijaga na jugu Argentine, petnaestak hiljada kilometara udaljen od Durmitora. Tu, u srcu argentinskih pampa, u nepreglednoj ravnici u kojoj se za proteklih 50 godina tek dvared samo zabeleo sneg, za razliku od Male Crne Gore koja je katkad mesecima odsečena od sveta, sada živi pedesetak crnogorskih porodica, baš kao i u pomenutom durmitorskom selu, ali je broj stanovnika bar dvostruko veći.
- Naši su u General Madarijagi, gradu gaučosa, počeli pristizati pre više od sto godina - kaže 72-godišnji Blagota Radonjić, jedan od retkih koji govori srpski kao da nije ni kročio nikud iz Bandića kod Podgorice, rodnog mesta svog oca Vidaka, iako nikada nije video ni Crnu Goru a kamoli Bandiće.
- Moj otac je u Argentinu došao u nevakat, 1927. kada je ovde vladala velika kriza. Tri godine je radio u kamenolomu u Tandilu sa drugom i komšijom iz Bandića Aleksom Velimirovićem, tek da prežive i da se prehrane. Ostao je tu ipak sve do 1936, a onda četiri godine u jednoj cementari, da bi 1940. prešao u Madarijagu i nastanio se u polju, gde i sada živimo. U međuvremenu se oženio, majka Jovana mi je od Markovića - imala je samo 13 godina kad je došla u Argentinu. Otac mi je umro 1990. u 85. godini, ali je otišao zadovoljan sa ovog sveta. Bio je veliki optimista u životu pa se i danas pamti njegova uzrečica: "Dobro je to, kućo moja!", priseća se Blagota.
U fotelji gradonačelnika
Vremešne neženje
|
Reč jača od ugovora
A u kući Vidaka Radonjića je odista sve bilo dobro i išlo kako se poželeti može. Od sinova Blagote i Milovana i ćerki Olge i Danice dočekao je petnaestoro unučadi. Dočekao je čak i praunučad, a za života je obišao i video pola sveta - dva puta dolazio i u Jugoslaviju:
- Radimo dosta, ali i solidno živimo, a najvažnije mi je to što smo svi i danas u slozi i ljubavi, onako kako su nas učili i vaspitavali otac i majka - nastavlja Blagota Radonjić. - Sadimo krompir, kukuruz, povrće, imamo voćnjak, gajimo stoku, svinje, ovce i naravno goveda od kojih uglavnom živimo. Imam trenutno oko 2.000 grla.
I Blagotin vršnjak i prijatelj Mihailo Jovanović, rodom iz Ćeklića u Katunskoj nahiji, dobro govori srpski. Njegov otac je u Argentinu došao još 1905, dugo se zlopatio kao drvoseča po argentinskim prašumama, posle živeo i radio u Dok Sudu, u Buenos Ajresu, a tek 1936. doselio u General Madarijagu.
- Naši ljudi su dugo ovde važili za izuzetno tačne i odgovorne. Njima nisu trebali žiranti i svedoci za kredite i pozajmice, dovoljna je bila njihova reč. Sad se to sve pobrkalo i promenilo. Pare su ljude pokvarile. Sad ako saznaju da imaš u džepu deset "peča" (pezosa) hoće da ti ih uzmu i opljačkaju. Do pre dvadesetak godina ovde niko nije nikada zaključavao kuću, a sad ti ne pomaže devet brava, svi mogući alarmni sistemi, samo ako doznaju da imaš pare.
I otac Ilije Todorovića je u Argentinu stigao 1914. i počeo kao drvoseča, a onda i on doselio u General Madarijagu gde se ubrzo formirala velika skupina Crnogoraca, što je očigledno bilo od velike pomoći novodoseljenicima.
- Svi su dolazili s velikim planovima i željom da brzo zarade i što pre se vrate u rodni kraj - kaže Todorović. - Ali su ubrzo uviđali da su to samo pusti snovi, da se bez dugotrajnog, mukotrpnog rada ne može ništa steći, pogotovu u vreme velikih kriza koje su dugo potresale Argentinu. Oni koji su imali sreću da se ožene i formiraju porodicu nešto su i uspeli, a ostali prosto nestali. Neki se odali i piću, muku u čaši lečili, neki su i ruku digli na sebe da prekrate patnju jer se od sramote nisu mogli vratiti praznih džepova...
Ubistvo zbog politike
- Meni je najžalije što će sve ovo naše, jezik, običaji, taj naš tvrdi moral - sve će to nestati kad mi stariji minemo, jer ovi mlađi će to zaboraviti i prekinuti veze sa našim rodnim krajem - jada se Crmničanka Bosa Klisić.
- Ja već sad kad izađem u varoš, kad se ovako nađemo na tim našim slavama i skupovima, nemam s kim progovoriti našku reč ako ne sretnem Blagotu, Petra Markovića, Iliju, Vasa Jankovića ili koga od retkih koji još govore srpski. A pravo da ti rečem, i ta naša vlada u otadžbini malo čini da se poveže s nama. Drugi brinu o svakom svom građaninu, bez obzira na to gde živi...
Vasilije Vaso Janković, rodom iz Bobije sa obala Skadarskog jezera, potomak - kako on to s ponosom ističe - glasovitog crnogorskog junaka Kenja Stankova Jankovića - jedan je od najagilnijih, ne samo kao dugogodišnji predsednik Jugoslovenskog društva "Njegoš", koje i sada vrlo aktivno deluje u General Madarijagi u kojoj živi oko 200 Crnogoraca.
- Moj otac Nikola je došao u Argentinu 1926. i to pravo ovde u General Madarijagu. Bio momak još, a mojom majkom se oženio tek 1952. Bio je od nje stariji 24 godine, ali eto bog im dao tri sina, Iliju, Mihaila i mene...
U General Madarijagi je još 1936. formirano Društvo iseljenika "Njegoš". U početku je u njemu bilo velikih podela na bjelaše, pristalice ujedinjenja Jugoslavije i zelenaše, koji su se borili za samostalnu, suverenu kraljevinu Crnu Goru. Bilo je i žestokih prepirki, pamte se i dva ubistva motivisana političkim svađama.
- Konačno, 1964. društvo je objedinjeno i formirano Jugoslovensko društvo "Njegoš" koje je do danas opstalo i nadam se da će tako i biti bar dok smo mi živi - kaže Vaso Janković.
- Od usta smo godinama odvajali da sagradimo dom u kojem se sada redovno okupljamo o krsnim slavama, Božiću, srpskoj Novoj godini, a ovo je mesto gde dočekujemo i goste iz otadžbine. Posebno se trudimo da ovde okupljamo mlade, naše potomke, kako bismo i na njih preneli makar deo ljubavi prema otadžbini naših predaka, iako, nažalost, i mnogi stariji o njoj znaju uglavnom iz knjiga i zahvaljujući televiziji. Jedni zato što su u ovom dalekom svetu već izgubili taj osećaj, drugi stoga što nemaju mogućnosti da odu, dalek je to i skup put, a pare se lako ne zarađuju...
