Ko će profitirati od rata protiv Gadafija
Serija revolucija u arapskom svetu, a pre svega aktuelni sukob u Libiji, kao i katastrofa koja je zadesila Japan i ostavila ga bez dovoljno energenata, ruskoj kompaniji “Gasprom” mogla bi da ove godine donese porast prodaje prirodnog gasa za tri do pet odsto, što je 10-15 milijardi kubnih metara, procenjuje moskovska investiciona banka “VTB Kapital”.
Evropa bi zbog sukoba u Libiji mogla da izgubi deset milijardi kubnih metara gasa od planirane godišnje isporuke iz ove severnoafričke zemlje, a ukoliko se sukob prelije na susedni Alžir, taj gubitak bi mogao da iznosi do 50 milijardi kubnih metara gasa. Od čega će naravno da profitira Rusija.
Rat u Libiji imaće, međutim, po mišljenju Pepea Eskobara, pisca knjige “Globalistan: kako se globalizovani svet pretvara u rat za vodu“, mnogo više od jednog profitera, a među glavnima su i Pentagon, NATO, Al Kaida, libijski pobunjenici, ali i francuske kompanije koje kontrolišu dobar deo svetskih izvora vode.
Pentagon i NATO
Šef Pentagona Robert Gejts izjavio je ove nedelje da postoje samo tri represivna režima na celom Bliskom istoku: Iran, Sirija i Libija.
Sve je počelo sa Afrikomom (američkom komandom za Afriku), ustanovljenom za vreme Džordža V. Buša, protiv koje su većina afričkih vlada, intelektualaca i organizacija za zaštitu ljudskih prava. Sada se rat preneo na NATO. Po rečima profesora Horasa Kembela, Afrikom je prevara, „od koje koristi prvenstveno imaju ‘Dinkorp’, MPRI i KBR (kompanije koje rade za vojsku)“.
Afrikomove rakete pogodile su, metaforički, i Afričku uniju, koja se, za razliku od Arapske lige, ne može kupiti novcem sa Zapada. Naftne monarhije iz Persijskog zaliva pozdravile su bombardovanje, ali ne i Egipat i Tunis. Samo pet afričkih zemalja nije podređeno Afrikomu, a Libija je jedna od njih, zajedno sa Sudanom, Obalom Slonovače, Eritrejom i Zimbabveom.
Glavni plan NATO je da zavlada Sredozemljem, kao NATO jezerom. Samo tri od 20 mediteranskih zemalja nisu članice NATO, ili u njegovom programu za partnerstvo. To su Libija, Liban i Sirija. Ova poslednja je sledeća. Liban je već pod blokadom NATO od 2006. godine i sada je došao red na Libiju.
Saudijska Arabija i Katar
Kralj Abdulah se ovim potezom rešio svog večitog neprijatelja Gadafija. Svetska pažnja je skrenuta sa saudijskog zauzimanja Bahreina kako bi se ugušio legitimni, mirni, prodemokratski pokret protesta.
Domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 2022. godine sigurno zna kako da napravi povoljan ugovor. Njihovi „miraži“ pomažu u bombardovanju Libije, dok se Doha sprema da trguje naftom iz istočne Libije. Katar je odmah postao prva arapska zemlja koja je priznala libijske „pobunjenike“ kao jedine legitimne predstavnike zemlje, samo jedan dan nakon što su sklopili ugovor o prodaji nafte.
Francuzi
Sarkozijev saučesnik u planu o zoni zabrane leta bio je Nuri Mesmari, Gadafijef šef protokola, koji je prebegao u Francusku u oktobru 2010. godine. Italijanska tajna služba odala je odabranim medijima informacije o tome kako je to uradio. Uloga DGSE, francuske tajne službe, bila je manje-više objašnjena na plaćenom vebsajtu „Magreb konfidenšel“. Pobuna u Bengaziju krčkala se od novembra 2010. godine. Sve su zakuvali Mesmari, Abdulah Gehani, pukovnik vazduhoplovstva i francuska obaveštajna služba. Mesmari je nazvan libijskim Vikiliksom, jer je obelodanio gotovo sve Gadafijeve vojne tajne. Sarkozi je to jedva dočekao, besan zbog toga što je Gadafi otkazao unosan ugovor o kupovini francuskih borbenih aviona i francuskih nuklearnih elektrana.
Al Kaida
Anglo-francusko-američka koalicija, a sada NATO, (ponovo) bori se zajedno sa Al Kaidom, koju predstavlja Al Kaida u Magrebu. Libijski pobunjenički vođa Abdel Hakim al Hasidi, koji se borio sa talibanima u Avganistanu, potvrdio je italijanskim medijima da je lično regrutovao „oko 25“ džihadista iz Derne u istočnoj Libiji kako bi se borili protiv SAD u Iraku. Sada su oni „na linijama fronta u Adždabiji“, gradu u severoistočnoj Libiji. Početkom marta Magreb je javno podržao „pobunjenike“. Tako Pentagon opet mora da radi sa duhom Osame bin Ladena.
Vlasnici izvora vode
Malo njih na Zapadu zna da Libija, zajedno sa Egiptom, leži na nubijskoj peščarskoj izdani (slobodne podzemne vode), koja predstavlja vredan izvor sveže vode. Moglo bi se reći da je zato ovo i rat za vodu. Kontrola nad izdanima nema cenu. Sistem vodovodnih cevi, koje su zakopane u pustinji u dužini od 4.000 kilometara, koštao je Gadafija 25 milijardi dolara, a da ni centa nije pozajmio od Međunarodnog monetarnog fonda ili Svetske banke! Na ovaj način vodom se snabdevaju Tripoli, Bengazi i cela libijska obala. Naučnici procenjuju da je količina vode koja se tu nalazi jednaka vodi koja proteče Nilom tokom 200 godina.
