Srbi "ratuju" za 3.000 dolara
Bivši specijalac MUP D. R. već pet godina radi za englesku kompaniju za obezbeđenje "Erinis" u Iraku. Trenutno je u Srbiji na odmoru, ali se vrlo brzo vraća. On i njegove kolege traženi su kao obezbeđenje na Bliskom istoku zbog svog ratnog iskustva.
Kako D. R. kaže, ova i slične kompanije traže naše ljude zbog ratnog iskustva. Bivši srpski specijalac veoma dugo obezbeđuje jednog američkog generala. Kamp u kojem su on i kolege smešteni nalazi se na aerodromu u Bagdadu.
"Mi nismo 'psi rata' i ne učestvujemo ni u kakvim američkim borbenim dejstvima, ali, nosimo oružje i imamo dozvolu da ga upotrebimo da bismo zaštitili sebe i klijenta", kaže ovaj bivši specijalac.
Njegova ekipa nekada čuva samo jednu osobu, a nekada po dvoje-troje ljudi, koje treba da prevezu od jednog mesta do drugog. Vozila uvek idu u koloni od pet-šest, blindirana su ili oklopna, opremljena GPS uređajima sa crvenim dugmetom, poznatim kao "alarm taster". Ako im se učini da na njih ide automobil-bomba pritiskaju alarm i u pomoć im priskače američka vojska i sa kopna i iz vazduha.
Posao po preporuci
Momci zaduženi za obezbeđenje do posla dolaze preko intervjua, a selekcija se bazira na prethodnom iskustvu i treningu, ali i "moralnim i socijalnim karakteristikama" (važno je da ne budu psihopatske strukture ličnosti). Kasnije, kad uđu u posao, dobijaju preporuke za dalje. Najveći broj naših ljudi koji sada rade za strane kompanije otišao je preko hrvatskih i bosanskih firmi. |
"Najkritičnije je bilo u selu Abu Graib, gde se nalazi čuveni zatvor, i gde smo prevozili jednog američkog oficira. Preživeli smo raketni napad, srećom niko nije poginuo, samo su kola uništena", priča D.R.
Kritična ruta je i Bagdad - Bejzi. U ovom seocetu smeštena je rafinerija i fabrika veštačkih đubriva najveća u Iraku, a od komponenti za đubrivo pravi se i eksploziv.
"Niko od ljudi sa Balkana koje znam nije u Iraku stradao, ranjeni su neki Ukrajinci i Englezi. Bejzi ću uvek pamtiti po siromašnoj i gladnoj deci, kojoj dajemo svoje porcije hrane i slatkiša. Kupili smo im i fudbalsku loptu", kaže Srbin "na radu" u Iraku.
D.R. i njegove kolege rade za mesečne svote od 6.000 do 11.000 dolara, zavisno od toga koga čuvaju. Ali ne rade ovdašnji "bodigardovi" samo u Iraku. Gotovo da nema rizične tačke u svetu na kojoj ne čuvaju političare, biznismene, diplomate, inženjere poznatih kompanija. Rade na obezbeđenju konvoja hrane i novca, postrojenja...
Poslednjih dana pričalo se da dosta naših plaćenika ima u Libiji i da se bore za Gadafija. Ako ih i ima, sigurno nisu "regrutovani" preko naših agencija za obezbeđenje lica i objekata. Ovo je za "Novosti" potvrdio Goran Radisavljević Guri, bivši načelnik žandarmerije i direktor agencije "Sektrakon", za kojeg se pričalo da je svojevremeno obučavao Gadafijeve specijalce.
Potvrđuje to i Ilija Iliev, koji je obučavao dosta zaštitara iz Srbije i eks-Ju republika. Ali, Iliev očekuje da će, čim se situacija malo stabilizuje, naši momci stići i u Tripoli, ali ne kao plaćenici, već kao telohranitelji.
Na "vrućim tačkama", posebno na Bliskom istoku, ali i u Južnoj Americi, najviše je momaka iz Srbije, Hrvatske i Makedonije, a u poslednje vreme i iz BiH i sa Kosova i Metohije. Prvi su traženi zbog bogatog iskustva tokom raspada Jugoslavije, a drugi jer je u Bosni i na Kosmetu mnogo međunarodnih organizacija koje su za svoje potrebe obučavale i zapošljavale "lokalce", a ovi su kasnije iskoristili iskustvo i kontakte.
"Najviše Srba ima u Iraku i Avganistanu, ali i u afričkim zemljama. Očekujem da će uskoro mnogi naći posao i u Kataru, i oko arapskih kraljevskih porodica", kaže Iliev iz "Internacionalne sikjuriti akademije", sa sedištem u Skoplju, koji više vremena provodi na obali Gaze nego u Makedoniji. "Ljudi sa Balkana obavljaju posao kvalitetno i profesionalno i zato su traženi, ali imaju problem sa nedovoljnim poznavanjem engleskog. Najčešće rade obezbeđenje objekata i konvoja, a kad steknu iskustvo i prođu trening polako prelaze na VIP zaštitu (poznatih ličnosti)".
Srbi sa sobom nose "kalašnjikov"
Psihijatar se plaća, gubitak noge ne
|
VIP zaštitu rade za naftne kompanije, medijske kuće CNN i BBC, nevladine organizacije i diplomate koji dolaze na nebezbedna područja. Od opreme najčešće koriste "kalašnjikov" ili devetomilimetarske pištolje.
Ako se radi VIP zaštita, timovi imaju najmanje pet telohranitelja, plus vozače konvoja. Nekada može da bude i manji broj operativaca, kad rade "lou profajl" poslove, kod kojih ne smeju da skrenu pažnju na klijenta i dovedu ga u opasnost.
Plate ili dnevnice "zaštitara" zavise od posla i regiona, kao i za koju firmu, odnosno klijenta rade. Iznosi, po rečima Ilieva, mogu da idu i do 1.000 dolara dnevno, kolika je bila njegova cena za obezbeđenje inženjera jedne velike kompanije, koja je radila na servisiranju generatora za struju. Prosečna cena je, inače, 3.000 dolara mesečno za obezbeđenje objekata, dok u VIP zaštiti mesečne plate dosežu 15.000 dolara.
Koliko god ove svote zvučale impozantno za naše prilike, zanimljivo je da su se Amerikanci i Englezi pre izvesnog vremena žalili da im Srbi i Hrvati obaraju dnevnice.
"Ne samo Srbi i Hrvati, već u poslednje vreme i Rumuni, Bugari, Rusi, Filipinci, svi su oni mnogo jevtiniji. To je pazarna ekonomija, ljudi za male pare prihvataju posao i posle to koriste kao odskočnu dasku", kaže Iliev.
Ali, u poslednje vreme i Srbima i Hrvatima opada cena, jer se pojavljuju još jeftiniji momci - iz Južne Afrike, Kine i bivših sovjetskih republika, objašnjava Goran Radosavljević Guri.
Dok mesečna zarada Amerikanaca i Britanaca ranije nije mogla da padne ispod 10.000 dolara, Srbi i Hrvati radili su za 6.000. Sada novi momci pristaju da rade za 2.000. Toliko su i Gurijevim ljudima nudili za poslednji posao u Somaliji, ali je ponudu odbio.
