Baka Ani pomogli Srbi iz Švajcarske
Zahvaljujući pisanju "Vesti" i dobrim ljudima, starica Ana Šel koja je kroz život pretrpela brojne nedaće, konačno ima pravi krov nad glavom.
Ana Šel (76), koja je decenijama živela u straćari usred šume između dva ćuprijska sela Bigrenice i Virina, letos je dobila novu, zidanu kuću. Ona nije znala da nam kaže ko su njeni dobrotvori, ali im je veoma zahvalna što su usrećili i nju i njenog unuka Nenada, koga je očuvala, jer ga je majka ostavila.
- Znam da se taj čovek zove Toma i da radi u Švajcarskoj. Letos je došao sa svoja dva sina i rekao da će mi napraviti kuću. Malo sam bila sumnjičava, jer su me ostavili i najrođeniji, jer mi je sudbina samo uzimala, ali sam ipak verovala, jer mi je delovao kao čovek od poverenja.
|
Spremila pokrov
Kada nas je odvela u staru kuću baka Ana nam je najpre pokazala drvenu kolevku u kojoj je odgojila svoju decu i jednu limenu kolevku u kojoj je očuvala unuka Nenada.
A onda je izvadila jednu kutiju s nekim neobičnim stvarima.
|
Ne samo da su kupili sav potreban materijal, već su i zidali zajedno sa radnicima. Jedan od sinova dao mi je 100 švajcarskih franaka da platim malterisanje kuće.
A jedan majstor mi je poklonio tepih - priča baka Ana kroz osmeh i suze radosnice i dodaje da još uvek ne može da veruje da više ne živi u šupici koja prokišnjava i čija tavanica samo što se nije srušila.
Ona je, podsetimo rođena u Somboru 1934. godine. Njen otac Josip, Nemac po poreklu, poginuo je kao kaplar u Drugom svetskom ratu, a majka Marija Turkaj, Mađarica, umrla je nekoliko godina kasnije.
Kao ratno siroče Ana je bila u dečjim domovima "Titel", zatim u Srbobranu, Beloj Crkvi, Kikindi i Vršcu. Godine 1952. njena tetka Julijana Turkaj udala ju je za Dušana Kaletića iz Bigrenice.
- Mislila sam da će doći kraj mojim nesrećama, a one su tek počele. Lepo sam se slagala sa mužem, ali je on umro pre nego što se rodilo naše poslednje dete, ćerka Marija. Nju nije ni video. A možda i bolje, jer je jedna nesreća sustizala drugu.
Najpre je naš sin Miodrag pao s traktora i poginuo na licu mesta. Ubrzo potom zapalila se kuća u kojoj smo živeli i tada su izgoreli moji unuci Dalibor i Zlatibor, sinovi mog sina Đorđa. Nakon nekoliko dana Đorđe je umro od tuge za njima. Potom je umro i naš sin Marko. Od njega mi je ostao unuk Nenad (19), koga sam čuvala od kada je bio beba, jer ga je majka ostavila čim je Marko umro - nerado se priseća baka Ana.
Od bližih rođaka ona ima još samo ćerku Mariju, koja radi u Beču u Austriji. Ona živi sa suprugom Vojislavom Jonićem i sinovima Jovicom i Novicom. Ali, zbog svojih obaveza ona ne može često da posećuje majku, niti je u stanju da joj novčano pomaže. Baka Ana dobija jednokratnu pomoć Centra za socijalni rad, a neretko sama zarađuje za hleb.
- Radim da bih jela i hranila unuka, koji je bolestan. Tako sam naučila u domu i ne mogu da sedim skrštenih ruku. Komšijama pomažem na poljoprivredi, a oni mi daju namirnice. Četiri meseca nisam išla u Centar za socijalni rad. Novac mi ne treba, već malo brašna, soli i krompira. Doduše, treba mi i jedan sto za novu kuću, jer mi je ovaj komšija pozajmio. A kada smo dizali ploču, komšinice su ispekle prase i donele ga - dodaje baka Ana.
Ona je u poznim godinama uspela da se skući uz pomoć dobrotvora. U novoj kući ima električnu energiju, a neko joj je čak poklonio i televizor, koji do sada nije imala. Zbog toga što joj je kuća usred šume, jedino nema vodu, već mora da je donosi od komšija. Ali, ona je prezadovoljna. Jedino brine za unuka, jer neće imati ko da pazi na njega kada nje više ne bude bilo.
Krmača mezimica
Baka Ana nema uslova da čuva domaće životinje. Ima samo jednu krmaču, za koju se vezala i koju kaže neće da zakolje. I ima nekoliko kokošaka, koje čuva radi jaja. |
