Treba nam socijalna revolucija

Približno tri miliona građana Srbije živi na rubu siromaštva, ili ispod te granice. Naša zemlja je, prema poslednjim socijalnim studijama, jedina država Evrope u kojoj su ljudi sa radnim mestom i platom istovremeno i socijalno ugroženi. Posle decenije ekonomske tranzicije, za vođu sindikata "Nezavisnost" Branislava Čanka rezultati su poražavajući, a prognoze sumorne.

Branislav Čanak, predsednik sindikata "Nezavisnost"

 

Može li visokopolitizovano društvo poput našeg da se koncentriše na socijalna i ekonomska pitanja koja čine stvaran život?
 

- Nažalost ne može, jer se kod nas politička pitanja doživljavaju kao jedina bitna. Ta visoka politika, ujedno i prazna priča, zapravo služi da bi se partije rotirale i kako bi građane zamajavale u svojoj nesposobnosti da rešavaju stvarne probleme društva.
 

Kako ocenjujete prošlu deceniju ekonomske tranzicije?
 

- Mi idemo nizbrdo, kao u slobodnom padu i ne vidim nikakvo svetlo na kraju tunela. Propustili smo šanse i izgubili ogromno vreme u raznim nacionalnim pitanjima.
 

Da li je moguće da tri miliona socijalno ugroženih građana izazove socijalni bunt koji bi poljuljao vlast i sistem uopšte?
 

- Može da poljulja, ali ne da promeni. Nama je potrebna revolucija, a za revoluciju su potrebni građani sa socijalnom svešću, a ne ljuti građani. Ljuti građani mogu samo da ruše, pa kad nešto sruše, odu kući i misle da je posao završen. Takva promena nama ne treba.
 

Koliko dugo još država može da sitnim intervencijama gasi socijalne požare?
 

- Taj manevarski prostor je sve uži. Imam informacije da je ministarka finansija Diana Dragutinović veoma ljuta, jer joj se budžetska kasa tanji raznim gašenjima požara i država je blizu stanja da više nema kontrolu nad situacijom. Ljudi, radnici, na žalost se prodaju za mali novac. Čim izbije kriza u nekom preduzeću, ode Rasim Ljajić ili Mlađan Dinkić i podele po 5.000 dinara i svi se raziđu, kao da je nešto rešeno. A ako su radnici mnogo ljuti onda ih neki sindikati povedu na more u Grčku. Na taj način i vlast i pojedini sindikati samo kupuju vreme. To je naša poražavajuća realnost.
 

Kolika je tu odgovornost i sindikata koji bi trebalo da artikulišu nezadovoljstvo radnika?
 

- Naša konkurencija i nisu sindikati, već partneri vlasti koji joj pomažu u anesteziranju radnika. Oni se bave biznisom, trguju, sarađuju s Vladom. U više navrata sam pozvao nadležne u Ministarstvu finansija da istraže finansijske knjige svih sindikata. Ponavljam to od 2003. godine i nikada ništa nije preduzeto.
 

Zbog čega?
 

- Zbog toga što se sindikati bave nelegalnim poslovima, a kako su partneri vlasti i ministrima odgovaraju takvi sindikati.