Treba nam socijalna revolucija
Može li visokopolitizovano društvo poput našeg da se koncentriše na socijalna i ekonomska pitanja koja čine stvaran život?
- Nažalost ne može, jer se kod nas politička pitanja doživljavaju kao jedina bitna. Ta visoka politika, ujedno i prazna priča, zapravo služi da bi se partije rotirale i kako bi građane zamajavale u svojoj nesposobnosti da rešavaju stvarne probleme društva.
Kako ocenjujete prošlu deceniju ekonomske tranzicije?
- Mi idemo nizbrdo, kao u slobodnom padu i ne vidim nikakvo svetlo na kraju tunela. Propustili smo šanse i izgubili ogromno vreme u raznim nacionalnim pitanjima.
Da li je moguće da tri miliona socijalno ugroženih građana izazove socijalni bunt koji bi poljuljao vlast i sistem uopšte?
Spavamo punu decenijuDa li su sindikati danas veći protivnici vlasti nego u vreme vladavine Slobodana Miloševića? - Poslednji put se istinski demonstriralo za vreme Slobodana Miloševića. Tada je samo u Beogradu bilo 30.000 ljudi za 1. maj. Onda se dogodio 5. oktobar, posle koga su svi mislili da mogu da idu kući mirno da spavaju, umesto da su tek tada krenuli protesti ili bar da gledamo šta nam rade, pa da na vreme reagujemo. Uostalom, Miloševića su pre 10 godina smenili njegovi tajkuni, njegove tajne policije i vojska, jer im je bio teret. Onda su se ti isti ljudi, i njima slični u opoziciji, instalirali na vlasti i nastavili po starom. |
- Može da poljulja, ali ne da promeni. Nama je potrebna revolucija, a za revoluciju su potrebni građani sa socijalnom svešću, a ne ljuti građani. Ljuti građani mogu samo da ruše, pa kad nešto sruše, odu kući i misle da je posao završen. Takva promena nama ne treba.
Koliko dugo još država može da sitnim intervencijama gasi socijalne požare?
- Taj manevarski prostor je sve uži. Imam informacije da je ministarka finansija Diana Dragutinović veoma ljuta, jer joj se budžetska kasa tanji raznim gašenjima požara i država je blizu stanja da više nema kontrolu nad situacijom. Ljudi, radnici, na žalost se prodaju za mali novac. Čim izbije kriza u nekom preduzeću, ode Rasim Ljajić ili Mlađan Dinkić i podele po 5.000 dinara i svi se raziđu, kao da je nešto rešeno. A ako su radnici mnogo ljuti onda ih neki sindikati povedu na more u Grčku. Na taj način i vlast i pojedini sindikati samo kupuju vreme. To je naša poražavajuća realnost.
Kolika je tu odgovornost i sindikata koji bi trebalo da artikulišu nezadovoljstvo radnika?
- Naša konkurencija i nisu sindikati, već partneri vlasti koji joj pomažu u anesteziranju radnika. Oni se bave biznisom, trguju, sarađuju s Vladom. U više navrata sam pozvao nadležne u Ministarstvu finansija da istraže finansijske knjige svih sindikata. Ponavljam to od 2003. godine i nikada ništa nije preduzeto.
Zbog čega?
- Zbog toga što se sindikati bave nelegalnim poslovima, a kako su partneri vlasti i ministrima odgovaraju takvi sindikati.