Zatrpavao sam streljane četnike u jame

Jovan Stojmenović je napunio 85 godina, rodom je iz sela Buštranje kraj Vranja, živi u vranjskom naselju Bunuševac, a decenijama pati od kostobolje koju je zaradio u Drugom ratu, ali i od noćnih mora koje je doživeo po završetku rata u niškom Zavodu ili današnjem Kazneno-popravnom domu.

Ni popu se nije ispovedio: Jovan Stojmenović

 

Onda je rešio da javnosti otvori dušu i ispriča dugo čuvanu tajnu. A svoje noćne more nije smeo ni popu da ispovedi.
 

- Po oslobođenju, krajem 1944. godine, bila je strašna hladnoća. U niškom Zavodu dnevno je streljano oko 100 ljudi koji su uhapšeni kao četnici ili njihovi simpatizeri. Za 52 dana ubijeno je oko 5.000 ljudi, uglavnom iz leskovačkih, poljaničkih i kuršumlijskih sela. Lično sam ih zatrpavao u jame - počinje priču Jovan o stavljanju krvave tačke na završetak građanskog rata, 1945. godine.
 

Rat ga je zatekao kao šesnaestogodišnjeg dečaka i četnici koji su gospodarili Buštranjem i okolinom nisu ga mobilisali. Radio je sa ocem na imanju i slušao savete deda Stanojka: "Sinko, nemoj da spominješ partizane, izgubićeš glavu, prijaviće te da šuruješ sa njima". Poslušao ga je i bio miran do 2. januara 1944. kada je interniran u Bugarsku. Tamo je bio do 3. septembra 1944.
 

- Pobegnemo iz Bugarske i krenemo peške preko planina. Izađosmo na Petrovu goru iznad Vranja i tu nas zarobiše partizani. Tad sam ih prvi put video. Kažu: "Odmah ćemo vas mobilisati, ko neće, sledi metak u čelo" - seća se Jovan.
 

Sedam ogledala

Prvo vatreno krštenje imao je u borbi sa balistima i četnicima u Bujanovcu i obližnjem selu Veliki Trnovac.
 

- Žestoke su borbe bile, ušli smo u Trnovac, razbili albanske baliste i vratili se u Bujanovac. Nastala je pljačka po radnjama. Većina je uzimala cigarete, a neki ćebad i sve što mi dođe do ruke. Čedomir, moj brat od strica, uzeo je sedam ogledala. "Što će ti, bre, toliko?", pitam ga, a on će: "Svi će u familiji da se ogledaju, a ne kao do sada da idu na izvor kad ogreje sunce". Setim se ponovo deda Stanojka, koji je govorio da ko u ratu krade i ubija živu glavu neće vratiti kući. Čeda je ubrzo poginuo u borbama oko Vlasotinca - kaže Jovan.
 

Nepoznate kosti Komandant Ristovačkog korpusa Jovan Đorđević Gulja je uhvaćen u zasedi sa Stojčetom iz Marganca i Mitom iz Punoševca. Jovan Đorđević Gulja   Gulja je ubijen, a Stojče je ranjen i kasnije streljan. Mita je uspeo da pobegne, ali su ga uhvatili posle šest meseci i ubili. Njegov sin Đorđe ni danas ne zna gde mu je ostac sahranjen. Pre dve godine iskopane su kosti u Šajincu kad je neki seljak kopao kanal u dvorištu. Kosti su poslate na DNK analizu, ali se još ne zna da li su to kosti njegovog oca.

- Ti si bolešljiv, hvata te stalno vrućica, mali si, bre, nikakav, ideš u niški Zavod, to ti je zatvor za neprijatelje, pomagaćeš nešto jer za nisi nizašta - saopštili su mu pretpostavljeni.
 

Stigao je u Niš baš kada su ćelije u Zavodu počele da se pune državnim neprijateljima, četnicima i njihovim simpatizerima.
 

- Bila je zima, hladnoća se upija u meso i kosti. Dovode ih, pune sobe, a one tesne, nikakve. Skidaju ih potpuno gole. Stisnuli se, čuče, nema mesta da ustanu. Pun Zavod, mene pogledaše, gurnaše me u stranu i viču: "Daj mu lopatu neka čisti jame, a posle, zna se, da zakopava". Za vreme rata Nemci su bombardovali Zavod i bilo je dubokih jama na svakom koraku, sve do Nišave - priča Jovan.
 

Ljudi su po sobama zapomagali da ih streljaju samo da se ne muče. I počelo je preko noći.
 

- Izvodili su po dvojicu, vezane rđavom žicom. Onako gole dovedu ih do jame, narede da kleknu i ispale metak u potiljak. Gurnu tela sa ašovima u jame i teraju dalje. Za jednu noć oko 100 je streljano. Streljaju, bacaju u jamu, čekam da završe pa da krenemo da zatrpavamo. Jedan od streljanih zakačio se na ivici jame, a onaj što strelja viče: "Gurni ga"! Ne mogu, noge i ruke se ne pomeraju. Od hladnoće i straha. Ovaj prilazi i repetira pušku, a ja molim: "Nemoj druže, vršim veliku nuždu". "Mamicu ti tvoju izdajničku, srediću te kad tad, mnogi ste se kod nas uvukli, kao naši ste". Uneredih se - priča Jovan i nastavlja - Samo jednom mi krenuše suze na oči jer sam stalno stezao srce. Neprijatelj nije smeo da se sažaljeva. Vidim jednog mladića, nije imao više od 18 godina i nisam mogao da izdržim. Pitam ga kroz rešetke: "Koji te, bre, đavo natera da se prijaviš u četničke dobrovoljce". A, on, suze mu idu niz obraze, onako plav, pa lep, dete, bre. "Ko me je pitao, sa puškom me mobilisaše", trese se od studeni i straha.
 

Jedan od streljanih nije pogođen kako treba, seća se Jovan, i počeo je da beži. Iznenadio je sve, iskoristio maglu i skočio u Nišavu. Krenula je potera jer nije smeo da pobegne i narod sazna šta se dešava u Zavodu. Preplivao je Nišavu, a potom i Moravu, izašao na lokalnom mramorskom putu i pao mrtav od iznemoglosti.
 

Noćne more

- Stigla je objava da se streljanje obustavi. Streljalo se 45 dana. Ali, dan pred objavu dogovorili se zavorenici da traži jedan od njih da ide u nužnik, a da potom napadnu stražare, pobiju ih i pobegnu. Jedan od njih potkazao ih je misleći da će tako spasti živu glavu. Zbog toga, produženo je streljanje još sedam dana. Ukupno 52 dana, a po mojoj računici streljano je i zatrpano u jame oko 5.000 ljudi. Nisam čuo da su kosti iskopane, da su opojane i da su prenesene na groblje. Još su tamo - ističe Jovan.
 

Bez suda i presuda, tvrdi Jovan, mnogo je nevinih ljudi ubijeno, a pojedinci su se krili po šumama sve do 1948. godine.

Dragoslav Nedeljko pored spomenika svog dede, četničkog vojvode Petruša Stefanovića

 

Kad se vratio kući, nikom ništa nije pričao jer im je zaprećeno da ćuti o svemu.
 

- Strah me je pratio celog života. Bojao sam se nove vlasti, povremeno bi me pozvali i pitali kako je bilo u ratu. Nisu me pozivali bez razloga. Odgovarao sam da je trebalo još "gamadi" da pobijemo i na tome se sve završavalo.
 

O streljanjima četnika se samo šuškalo po selima, a članovi porodice onih koji su stradali s mukom su dolazili do posla i ćutali kao zaliveni.
 

- Pre nekog vremena sreo sam u gradu jednog od posleratnih ostrašćenih komunista. Izletelo mi je iz ustiju: "Pomaže Bog"! Pružio sam ruku da se pozdravimo. Počeo je da psuje i mene i Boga, nije hteo da se pozdravi. Uhvatio me je strah, ležao sam kući u postelji, dobio vrućiciu i buncao. Sin Aca, kad sam došao sebi pričao mi je da sam u bunilu opisivao šta sam video u ratu.
 

- Tata, moraš da otvoriš dušu ili popu ili javnosti - rekao mi je Aca.
 

- Još su tu, sinko, šetaju gradom, ubiće me!
 

Nikad nikom nisam pričao moje muke. Noćne more, nespavanja, slike streljanja koje su mi se redovno vraćale. Pošto Aca nije mogao da me ubedi, odvezao me je u selo Kozji Dol iznad Trgovišta. Pokazao mi je ispred škole spomenik podignut četničkom vojvodi Petrušu Stefanoviću.
 

- Evo, vidi, Petruš je doskora bio kokoškar, zlotvor, a sada ima spomenik ispred koga se na Preobraženje održava sabor. Drže mu opelo njemu i njegovim saborcima. Promenilo se, tata, sve. Partizane i četnike država tretira isto.
 

Tada sam rekao sinu da zove nekog da ispričam sve. Sad piši, sinko, da olakšam dušu, osećam da neću dugo, sve ima svoj kraj i početak. Daj bože, na onaj svet da se ne mučim.