Hiljadu zagrljaja za Kosmet
Mlade u Srbiji ne zanima Kosmet. Odlaze iz otadžbine jer je nepriznavanje (lažne) države Kosovo teg oko noge koji nas sprečava da ekonomski napredujemo. Ovo su samo neke od mantri koje gotovo svakodnevno možemo da čujemo u većini medija, a poznato je šta se dešava kada neistina više puta bude ponovljena.
Istina je da mladi u Srbiji i dalje znaju da su i Njegoš i Karađorđe maštali o oslobođenju Stare Srbije, a da su Petar Prvi Karađorđević i knjaz Nikola Petrović stigli "Onamo 'namo... za brda ona" i da su se dve bratske vojske - srpska i crnogorska pobedonosno srele u Đakovici 1912.
Znaju mladi gde se rađala i iz pepela ponovo nicala srpska država. Znaju koliko su važni za našu istoriju i car Dušan i kralj Milutin i svi Nemanjići, ali znaju i to da na Kosovu i Metohiji postoje Srbi koji su takođe već prežaljeni.
Moderni Obilići
Udruženje Metohija za mlade, ali i još nekoliko sličnih grupa, više puta godišnje organizuju hodočasnička, a što je podjednako važno i humanitarna putovanja u južnu srpsku pokrajinu. Kada su počinjali činilo im se da je reč o sizifovskom poslu, ali su verovali da bi vrednim radom mogli da omasove pokret i da privuku ljude da im se priključe.
Vera im je bila jaka i želja im se ostvaruje jer je sve više ljudi iz Centralne Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, koji umesto vikenda u Veneciji ili Temišvaru, "šopinga" u Segedinu odlučuju da petak, subotu i nedelju provedu na Kosovu i Metohiji. Pored obilaska najvećih srpskih svetinja u "aranžman" je uključeno i druženje sa našim narodom u enklavama, Velikoj Hoči, Štrpcu, Lapljem Selu...
Iz prve ruke mladi, ali i oni stariji, mogu da se uvere zašto su odlučili da ostanu i opstanu na Kosmetu i zašto njihovu želju možemo da uporedimo sa žrtvovanjem viteza Miloša Obilića ili kneza Lazara. Svaka od organizacija, kao i naši ljudi iz dijaspore, trudi se da prikupi što više humanitarne pomoći, novčane i u namirnicama i garderobi, kako bi pomogli nekoj mnogočlanoj porodici ili samohranoj majci.
O osmesima na dečjim licima i njihovoj radosti kada im stignu gosti sa poklonima izlišno je pisati jer nije moguće preneti taj osećaj, morate da ga doživite.
Manastirsko pivo
Potpisnik ovih redova iskoristio je nekoliko dana odmora da još jednom ode tamo odakle je potekao, da se na dan Svetog Vasilija Ostroškog pomoli svedržitelju nad moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i da ga zamoli da zajedno sa svim našim svecima sačuva ovaj hrabar narod.
Da proveri dokle su stigli radovi na obnavljanju manastira Svetih arhangela, zadužbini cara Dušana, koju su rušili i Turci i Albanci, a čiji je kamen upotrebljen za gradnju Sinan-pašine džamije. Da vidi kako mu je Bogorodica Ljeviška i ima li na liturgiji u Crkvi Svetog Đorđa više od desetak Srba koji su se vratili u Prizren.
Šetnja po toploj kaldrmi, pogled sa Kaljaje i okrepljivanje vodom sa Šadrvana posle prizrenskih ćevapa usledili su posle susreta sa maturantima četvrte generacije obnovljene Bogoslovije "Sveti Kirilo i Metodije".
Da se u Zočištu, Crkvi Svetih Kozme i Damjana, pomoli za zdravlje roda svoga kao što to čine mnogobrojni ne samo Srbi već i Albanci, koji iako su njihovi sunarodnici do temelja rušili ovu svetinju 1999. i 2004. godine dolaze da traže isceljenje svojih bližnjih od Vrača čije su mošti do ratnih dešavanja bile u manastiru.
Da se priseti kako se srpska vojska preko Švanjskog mosta (sagradio ga Stefan Uroš I) dolinom Belog Drima povlačila prema Albaniji. Da čuje još jednu mudru besedu oca Save, igumana manastira Visoki Dečani, da se napije vode i sa Pećke Bistrice čiji se žubor čuje među zidinama Patrijaršije pojačan ehom koji dopire iz Rugovske klisure. Da pomiluje Krasnicu Pećku i da poželi šam-dudu još 750 godina života.
Da obiđe ženske manastire Budisavci i Gorioč, koji su uz Devič zbog okruženja najugroženije svetinje na prostoru Metohije. Za kraj ostalo je da posetimo Banjsku, grobnu Milutinovu crkvu, i da se okrepimo manastirskim pivom koje tamošnje monaštvo samo proizvodi.
Dečji osmesi
Naše putovanje obogatili su hor "Sveti kralj Milutina" iz Crkve Svetog Jovana Vladimira iz Beograda i otac Igor Karanović iz Debeljače koji su molitvama i troparima dodatno ulili život u navedene svetinje. Tokom druženja sa Srbima u enklavama na repertoaru su bile i pesme "Crven cvete", "Oj Kosovo, Kosovo", "Ječam žnjela Kosovka devojka", "Udade se Jagodo", "Sini jarko sunce sa Kosova", "Metohijo moja", "Orahovcu, bašto rajska"...
Iz grupe od oko 50 mladih ljudi, studenata, advokata, bankara, službenika, arhitekata, novinara, većina njih je prvi put bila na Kosovu i Metohiji i nemaju srodnike koji u poslednjih nekoliko generacija potiču sa ovih prostora, ali nešto ih je vuklo matici. Bilo ih je iz Čačka, Kruševca, Beograda, Užica, Bačke Topole, Foče, Sarajeva, Nikšića.
Koliko god put bio naporan zbog zgusnutog rasporeda niko se nije požalio na umor. Iako se većina međusobno nije poznavala pre odlaska, ujedinjeni za isti cilj srodili su se kao jedno pa je na rastanku podeljeno više od hiljadu zagrljaja.
Evo kako je sve to doživeo Beograđanin Predrag Mićović:
- Smešiš se dok podižući glavu gledaš prizor kako presrećno dete, dok radoznalo posmatra nepoznate ljude, grli dobijenu čokoladu. Srećno kao da je dobilo avion. Nasmejano dete tu istu čokoladu otvara i pruža da podeli sa tobom. U tom trenutku ti se pluća ubrzano pune vazduhom kao da hoće da puknu, oči pune suzama. Drhtavom rukom polako prelaziš preko male glavice, saginješ se da poljubiš kosicu.
Prema narodnom predanju, dečansko vino iz Velike Hoče specijalnim cevima teklo je sve do dvora cara Dušana u Prizrenu, a veliki ljubitelj ovog božanskog pića bili su i Marko Kraljević i njegov Šarac. Stanovništvo orahovačkog kraja, koje se i dan-danas bavi se vinogradarstvom, posebno raduje dolazak svakog putnika namernika.
Stalno na udaru
- Dok prolazite mahalama, osećate se kao da ste u 19. veku. Trošne kuće i čitluci okruženi visokim zidovima. Moju petočlanu grupu ugostio je domaćin, čovek od oko 30 godina. Živi u zajednici tipičnoj za ovaj kraj - roditelji, žena i troje dece. Primili su nas dragi ljudi nasmejanih lica, željni da nam u svemu udovolje, iako žive oskudno, srećni su da im je neko došao. Uglavnom se bave zemljoradnjom i vinogradarstvom. Srbija, humanitarne organizacije iz zemlje i rasejanja i pojedinci poput Arna Gujona pomagali su im da stanu na noge, da kupe mašine. Dobijaju socijalnu pomoć, oko 17.000 dinara celo domaćinstvo, ali to je nedovoljno za normalan život - priča Predrag.
Strah u enklavi je veliki granica sa Albanijom blizu, a poznato je da je u ovom kraju bilo mnogo otmica i pretpostavlja se da su žrtve odvođene u famoznu Žutu kuću.
- Dešava se da im komšije Albanci upadnu u selo, da ukradu nešto ili sruše spomenik. U Orahovcu je još gore pošto su tamo Srbi praktično sabijeni u dve ulice pored crkve. Preminule su sahranjivali u crkvenoj porti pošto iz bezbednosnih razloga nisu mogli da odu do pravoslavnog groblja. Kažu da mole Boga da ih noću negde na putu ne izda automobil. Dok gledate stotinak dečice među 600 stanovnika koliki su to junaci. Kroz misli vam prolazi Metohija ravna, blagodatna, prelepa. Zaveštanje naših predaka. Naša kolevka. Ne znaš šta više da misliš, šta da osećaš. Uzdišeš. Možda bi bilo nade za sve nas kada bismo ih češće posećivali i od njih kupovali vino i druge proizvode - priča Mićović.
Najveća podrška za više hiljada Srba koji su ostali južno od Ibra i koji su prepušteni na milost i nemilost Albancima je srpsko sveštenstvo i monaštvo koje okuplja i ohrabruje narod da istraje i da bude najbolje seme iz kog će ponovo roditi Srbija na Labu, Sitnici, Bistrici i Drimu.
Otkrovenje i blago
Momci i devojke koji su proveli tri dana zajedno na Kosovu i Metohiji prepuni utisaka su se vratili kućama.
- Ako Bog da ponoviću hodočašće Metohijom. Prizren je potpuno otkrovenje, nisam ni znao kakvo blago imamo - kaže Peđa.
Vojislavu je ovo četvrto hodočašće i nada se da će ga ponoviti. I Nebojša i Miroslav su puni lepi utisaka.
- Vi ste divni, prijatni, pristojni ljudi koji niste pošli u zabavu već u ono istinsko hodočašće u dubinu svoje duše - rekao je Mićko.
Ivana je priznala da ceo dan sabira utiske i peva pesme kosovske, da je neispavana, ali duhovno ispunjena.
- Nezaboravno iskustvo, želimo opet u Metohiju - jednoglasni su mladi hodočasnici iz Beograda.
- Hvala svima vama što tako iskreno brinete, pomažete i saosećate sa mojim narodom na Kosovu i Metohiji - zahvalila im se Stefana iz Orahovca.
"Slavni grade", himna Bogoslovije
Četvrta generacija obnovljene Bogoslovije u Prizrenu maturirala je u subotu 11. maja 2019. U zadužbini Sime Andrejevića u narodu poznatijeg kao Sava Igumanov pred oko stotinu gostiju mladi bogoslovi završetak prve faze teološkog školovanja obeležili su izvođenjem pesme "Slavni grade", a svesrdnu pomoć dobili su od svojih profesora. Tekst pesme koja je postala himna škole koja je odigrala važnu ulogu u očuvanju kulturnog, nacionalnog i verskog identiteta Srba u Staroj Srbiji napisao je iguman manastira Draganac (blizu Gnjilana), otac Ilarion (svetovno ime Rastko Lupulović), a za komponovanje se pobrinuo Gavrilo Kujundžić iz Orahovca.
Zanimljivo je da dok su se prizrenski bogoslovi pripremali da zapevaju sa obližnje Sinan-pašine džamije tačno u 13 časova sa razglasa se čula podnevna molitva, druga od pet tokom dana. Kao dobre komšije srpski mladići su sačekali da njihovi sugrađani završe klanjanje namaza i tek posle toga se začula njihova pesma.
"Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje"
Crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu jedna je od najstarijih bogomolja u Srbiji. Zadužbina je kralja Milutina, podignuta je početkom XIV veka na temeljima starije ranohrišćanske crkve. Vekovima je bila saborni hram prizrenskih episkopa i mitropolita SPC. Iako se nalazi na listi Svetske kulturne baštine Uneska i bez obzira na to što je od dolaska snaga Kfora pod zaštitom nemačkog bataljona crkva je zapaljena tokom martovskog pogroma 2004.
Tokom turske vladavina crkva je pretvorena u džamiju, a koliko je lepa i čudotvorna freska Bogorodice Ljeviške svedoči i to da je neki nepoznati posetilac naložio da se u priprati hrama ureže Hafizov stih - "Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje".
