Istorija izbeglištva (9): Sankcije i na humanost
Haotično stanje i oskudica prave pomoći i informacija, bez materijalne, finansijske, prostorne i logističke podrške, sveopšti ekonomski krah, sankcije, hiperinflacija...
Nije postojala elementarna spremnost međunarodne zajednice da makar sagleda dimenzije posledica problema. Bolje reći, međunarodna zajednica je nastojala da izbeglički problem u Srbiji još više iskomplikuje i učini ga irelevantnim, podobnim za sva politička poniženja, ucene, medijske manipulacije, sankcije i politiku dvostrukih standarda. Ovako Dobrica Vulović opisuje početak svog rada na formiranju i konstituisanju Komesarijata.
Gordijev čvor
Statističke kolone sa brojem izbeglica u bivšim jugoslovenskim republikama uredno su popunjene brojnim stanjem, starosnom, polnom strukturom i drugim statistički relevantnim podacima, jedino iza Srbije nije bilo nijedne brojke.
- Znam da u bezuspešnom traganju za bilo kakvim relevantnim statističkim podacima, sem u radnim papirima do kojih smo zahvaljujući nekim dobrim ljudima dolazili, Srbija je postojala kao ogoljen naziv, bez problema koji su stajali na njenim leđima. Lično sam se uverio da u jednom broju statistički relevantnih izveštaja postoji kolona Somalije, jer su navodno konferencije posvećene bivšoj Jugoslaviji obuhvatale i problematiku izbeglica iz Somalije. Za svako naše logično pitanje dobijali smo diplomatske odgovore nalik Gordijevom čvoru koji je nemoguće odrešiti.
U početku je to bio univerzalni odgovor da, po međunarodnim konvencijama o izbeglicama, zemlja domaćin mora voditi računa o prihvatu i zbrinjavanju, pravnoj zaštiti i pravnoj pomoći do momenta dok se njihov problem ne reši povratkom u zemlju porekla ili imigracijom u neku drugu zemlju ukoliko im ta zemlja pruži gostoprimstvo, odnosno azil.
- Da ironija bude veća, Komisija za humanitarna pitanja u bivšoj SFRJ pri Londonskoj konferenciji pritisnuta našom arogancijom i dokazima odlučila je da se preko fondova UNHCR-a izdvoji samo 30 odsto sredstava za pokriće minimuma potreba izbeglica u Srbiji. Za ostatak od 70 odsto, Srbija je upućena da, kroz bilateralnu saradnju, obezbedi sredstva, dok su sankcije Saveta bezbednosti iz godine u godinu postajale sve oštrije i nijednoj državi nisu dozvoljavale da bilateralno sarađuje sa Srbijom na poslovnom, a pogotovo na humanitarnom planu. Italijanskoj vladi su nakon prve isporuke humanitarne pomoći izričitom odlukom zabranili da dalje šalje pomoć Srbiji. Smatram da su mnoge međunarodne organizacije na primeru Srbije pale na ispitu i da u najskorije vreme moraju biti ukinute ili drastično reformisane.
Izrada zakona
Organizovani prihvat i smeštaj započinje otvaranjem sportskih hala, škola, domova kulture i improvizovanje života u njima. Kasnije, sa dolaskom izbeglica iz Bosne i Hercegovine, za smeštaj se prilagođavaju samački hoteli, odmarališta, hoteli za ranjenike u blizini većih medicinskih ustanova, dečja odmarališta i socijalne ustanove.
Iluzija o skorom povratku u prethodna prebivalištva, kako se rat širio i dobijao na žestini, postepeno se gasila. Postalo je već tada jasno da država mora doneti program i zakonima ili nekim propisima rešavati pitanja organizovanog prihvata, smeštaja, nastavka školovanja, zdravstvenu i socijalnu zaštitu i drugih prava. Za sve to bilo je potrebno regulisanje statusnih pitanja i izdavanja izbegličkih legitimacija. Mnogi među njima nisu imali nijedan lični dokument za identifikaciju, što je stvaralo dodatne probleme.
Odluka o izradi teksta Zakona o izbeglicama poverena je Ministarstvu za Srbe izvan Srbije, koje je formiralo tim sastavljen od profesionalaca Ministarstva pravde i sekretarijata za zakonodavstvo, Matice Srba i iseljenika Srbije, Crvenog krsta Jugoslavije i Srbije, predstavnika Srpske pravoslavne crkve i udruženja Srba poreklom iz Hrvatske i BiH.
- Upravo tih dana imenovan sam za savetnika u Ministarstvu za Srbe izvan Srbije, pa sam kao najmlađi član kolektiva, u svojstvu zapisničara, prisustvovao. Uporedo sa aktivnostima na organizacionom ustrojstvu Komesarijata, morala se organizovati i humanitarna aktivnost. Lokalne organizacije Crvenog krsta i zaposleni u njima u većini slučajeva nisu primali plate, raspolagali su skučenim kancelarijskim i magacinskim prostorom za rad, a većini njih bili su zabranjeni kontakt i saradnja sa vladinim sektorom. Ipak, i pored toga, nalazili smo načina sa uspostavimo dobre odnose sa većinom, pokrećući akciju prikupljanja humanitarne pomoći preko naših ambasada, klubova i pojedinaca.
Tragedija čoveka u svečanom odelu
U Komesarijat je danima dolazio gospodin obučen u svečano odelo, s kravatom, izglancanih cipela. On nije ništa govorio, ništa tražio, samo bi popio kafu i uz neki neobični gest napuštao Komesarijat. Sve se dešavalo po istom scenariju, on je svako jutro čekao nekog da otključa Komesarijat, otkucao svoje zamišljeno vreme i opet odlazio. Jednog jutra nije se pojavio, došao je negde oko jedanaest sati. Bio je obučen u crninu - potpuno crno odelo, crna košulja i kravata. Šokirali smo se, a on je napokon progovorio.
"Moja dva sina su ostala u Zapadnoj Slavoniji da čuvaju svoje kuće i imanje. Pre dva sata dovezli su ih mrtve na heliodrom VMA. Ja nemam za koga da živim, a za sebe ne vredi živeti. Majku i oca, dve snahe i tri unuka ubili su mi na kućnom pragu. A sada i dva sina."
Ponovo je zanemeo. Ponudili smo mu pomoć da dostojanstveno sahrani sinove, ali je on to odbio.
Strah od zengi
Prvog radnog dana na ulazim vratima čekala je jedna starica koja je izbegla iz Zagreba. Ona je prvo svoje strahove podelila sa sekretaricom Nadom, jer se plašila da će u Beograd doći zenge i ubiti njenog sina jedinca. Nisu vredela uveravanja da je to nemoguća misija. Angažovali smo se da zaposlimo njenog sina, koji je bio vrhunski muzički pedagog, u Muzičkoj školi "Stevan Mokranjac" i pomognemo joj da kupi malu garsonjeru u Bulevaru revolucije. Ali, bez obzira na to, ona je iz dana u dan dolazila sa novim strahovima koje je smo morali nekakako amortizovati.
