Slobodan Milošević - lične i političke drame (24): Svedočenje Filipa Moriona
Još mučnija optužba, od "družbe" o "Velikoj Srbiji", Miloševiću je bila optužba - za genocid (Srebrenica). Stradanje muslimana u ovom gradu, a radilo se o čistom ratnom zločinu počinjenom u građanskom ratu u BiH, uporno se želi proglasiti - genocidom.
I insistriranje na genocidu pokazuje da je Haški tribunal, na prvom mestu, politički sud. Namera je bila da se tom optužbom i osudom snažno podupre tužba BiH pred Međunarodnim sudom pravde protiv SRJ. A najčudnije je što je ta tužba uopšte uzeta u razmatranje, piše Đuro Zagorac u knjizi "Slobodan Milošević - lične, političke i sudske drame".
Tu tužbu nije podnela država, već sam Alija Izetbegović, preko ratnog napada na Srbiju od SAD i drugih zemalja NATO, odbijena je sa obrazloženjem da tada SRJ nije bila članica UN. Principi su za "uvažene države i narode", a ako prizna zločine genocida, to onda mogu postati i Srbija i Srbi, navodi Zagorac.
Dokazi Holanđana
Ovo nije zavera, ovo je diktat sile. Za zločin u Srebrenici Srbija (i Milošević) nisu ni znali. To su ubedljivo dokazali eksperti iz Holandije, koji su vršili istragu. Tim stručnjaka iz Amsterdama, iz Instituta za ratnu dokumentaciju (predvodio ih je profesor Kis Vibs) prvi su stigli na lice mesta i u sačinjenom izveštaju (sedam hiljada stranica) tvrde: "Milošević nije unapred znao za masakr u Srebrenici..."
Upravo su otkrili suprotno, da je bio "vrlo ljut" kad je saznao za streljanja pripadnika bosanske armije. Tužilaštvo, Karla del Ponte, nije taj izveštaj prihvatilo kao baš pouzdan dokaz, tvrdeći da je isuviše obojen - "crno-belo".
Njenu nije privukla ni poverljiva informacija Britanaca, iz njihovih diplomatsko-obaveštajnih izvora, u kojoj je svaka sumnja isključena: "Milošević nije znao (kao i njegova tajna policija) šta se dešavalo u Srebrenici u kritično vreme..." Za tužitelje su pouzdani dokazi samo koje su oni prikupili i to samo sa jedne strane. Iako je sa više strana upozoravano da je Izetbegović, po savetu svojih mentora, prizivao i dozivao jedan novi krvavi spektakl.
Tužioce ni iskaz njihovog svedoka nije pokolebao. Francuski general Filip Morion, komandant Unprofora u BiH, pred sudom je izjavio:
- Uveren sam da je ubistvo muslimana u Srebrenici u julu 1995. bilo posledica zlodela koji su nad Srbima dve godine ranije počinile snage komandanta Nasera Orića. U to sam duboko uveren..."
A te muslimanske snage su zatrle i desetinu srpskih sela nadomak Srebrenice. Operaciju su izveli za pravoslavni Božić i "učinak im je bio viteški", na svirep način ubijali su decu, starce, popalili su sve što je srpska ruka podigla.
Masakr posle dogovora
Nisu pošteđeni bili ni kućni čuvari, psi i mačke. Živeli su u zabludi ovi zločinci, ako su uopšte mogli pomišljati da ih osveta neće stići. Iste te srebreničke snage su u jednoj prilici presekle odstupnicu jednoj jedinici Srpske. Kako su se neprijatelji i međusobno poznavali, Srbima je garantovano da se mogu slobodno izvući. Kolona je posle stotinak metara, u jednom kanjonu, sačekana i masakrirana. Na Pale su stigla 134 mrtvačka sanduka. Na ispraćaju poginulih, bilo ih je koji su se zakleli da će ih osvetiti. Zašto je bilo važno da se Milošević i Srbi osude za genocid, pita Zagorac pa navodi:
- Time bi se jedna nelegalna tužba, samo jednog naroda u BiH protiv SRJ, pred Međunarodnim sudom pravde učinila dovoljno opravdanom, ako ne pravno, a ono u ime čovečnosti. A šta bi onda sledilo...? Na osnovu presude tako zvučnog suda, po uzoru na Nemačku i Francusku, i BiH bi donela zakon kojim se krivično goni svako ko bi negirao, posumnjao, da li su Srbi počinili istinski genocid.
Negiranje Holokausta u Nemačkoj je, tako, krivično delo. U Francuskoj su se pobunili i istoričari, tvrdeći da se "ukida" istorija i izopštavaju istoričari, da kreatori novog svetskog poretka nastoje da se ozakoni princip da su za istorijsku istinu jedino važne presude "nepogrešivih sudova". Da se Srbima udari trajni beleg genocidnosti paklena je namera, a akcija koja tome stremi, sramna.
Milošević je u Hagu predočio i sledeće: "Muslimani su bili spremni za rat - godinu dana pre njegovog izbijanja. Imali su već tada 98.000 ljudi pod oružjem... Izetbegović je hteo Veliku islamsku federaciju od Maroka do Indonezije i da Srbi i Hrvati žive u evropskom Pakistanu...
Smrt u ćeliji
Poslednjeg dana avgusta 2004. godine, Milošević je započeo svoju odbranu, za koju se mogao pripremati samo tri meseca. Za dodeljenih 180 radnih dana morao je da kaže i dokaže sve. Namerio je bio da u sud prizove više od 1.600 svedoka. Vešto ih je i odabrao. Bila je to parada znalaca i dobro obaveštenih ljudi iz zemlje i sveta. Smrt ga je pretekla, izostali su pojedinci čiji bi iskazi bili dragoceni ne samo za optuženog.
Među onima koji su se zakleli da će govoriti samo istinu bili su i trojica glasovitih Rusa, dvojica premijera - Jevgenije Primakov i Nikola Rižkov i jedan general Leonid Ivanišev.
Pucnji u srpske svatove
- Između nezavisnosti Bosne i rata, izabrali smo rat - rekao je jednom prilikom Alija Izetbegović.
Za "bosansko ludilo" koje je nastupilo, niko od tamošnjih muslimana u toj činjenici nije zapazio nikakav Alijin ni svoj greh.
Muslimani su i dobro znali da je BiH počivala na ustavnoj ravnopravnosti, ali i zadatoj reči. A oni su prvi pogazili i tu reč. U centru Sarajeva, ispred pravoslavne Saborne crkve (mart 1992) oni su početak građanskog rata objavili pucnjima na srpske svatove kad je potekla krv i pala prva žrtva. U euforiji koja ih je obuzela smetnuli su sa uma da to ne može da prođe nekažnjeno.
Bogomolje bez kajanja
SRJ, Srbija i Crna Gora, pomagala je Srbe u ratu u BiH. Niko to i nije prikrivao, a Milošević je zbog toga izjavljivao i pred sudom da se time samo ponosi. A ko je sve i kako pomagao tamošnjim muslimanima? Sa oružjem koje su tada stekli i danas se diče, baš kao i sa stotinama novih bogomolja u kojima nema mesta kajanju.
