"Odavde nema nazad, i u dobru i u zlu bićemo uz svoj narod"
"Moja namera je da pobedimo, da Srbija pobedi, po prvi put u ne znam koliko godina, bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova, već radom, znanjem i decom", poručio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić u obraćanju Srbima na Kosovu i Metohiji.
- Ideja je da sačuvamo nas narod. Ideja je da čuvamo mir i pokušamo, bar pokušamo, da uspostavljamo mostove poverenja prema Albancima, da težimo dogovoru ćak i kada znamo da je gotovo nemoguć, jer sve drugo vodi nas u ambis I u katastrofu- istakao je Vučić na skupu u Kosovskoj Mitrovici.
- Imam nameru da ova zemlja bude velika, ne po tome što će da osvoji Balkan, ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost- rekao je predsednik Srbije i dodao da je to njegova ponuda danas, i ponuda za sutra.
- Odavde nema nazad - rekao je predsednik i poručio da će "i u dobru i u zlu" država Srbija uvek će biti uz svoj narod.
Prenosimo Vam deo govora predsednika:
"Hvala vam što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, u ovolikom broju došli ovde u Kosovsku Mitrovicu. Ali, mnogo više od toga, hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, hvala vam što ne odustajete, hvala vam što gledate u budućnost. Našu, srpsku i Srbije. Ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo ni tog našeg sutra.
Mnogo puta sam dolazio na Kosovo i Metohiju. Gotovo uvek, birao sam trenutke kada vama, koji ovde živite, nije bilo lako, ili, bilo vam je mnogo teže od nas u Beogradu, Kragujevcu, Nišu. I ne znam da li je bilo teže 98, 99, 2000, 2004, 2008 ili danas, ali sam uvek svojom dužnošću smatrao da, onoliko malo, koliko mogu, pokažem da sam sa vama i da razumem kroz kakvu muku i čemer, svakoga dana prolazite. Danas, kao predsednik Srbije imam veću odgovornost nego ranije.
Kao predsednik Republike dobio sam najveće poverenje našeg naroda baš ovde na Kosovu i Metohiji. To me i više od svih drugih ljudi obavezuje da se borim za sve vas, za celu Srbiju, svakog Srbina koji ovde živi.
Došao sam na Kosovo I u prethodna dva dana slušao sam naše ljude. Istinu o njihovom teškom životu, neizvesnosti koja ih ubija I veru da će im njihova, naša Srbija pomoći. Obaveza je moja da kazem da cemo, dragi prijatelju, I u dobru I u zlu, uvek biti uz vas. Ali, Došao sam I da vam kažem istinu o na[oj teskoj poziciji. I to na jedini način na koji se istina saopštava.
Oči u oči, licem u lice.
I ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, da izbegavam odgovornost, i da se pravim nevešt, neobavešten ili lud, kao što smo to bezbroj puta činili u prošlosti.
Narod mi je pruzio poverenje,a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao još vladika Nikolaj Velimirović. Ako treba da branim sebe, ima da ćutim. Ako treba da branim istinu, ima da govorim.
Zato ću i početi od onog najtežeg dela. Od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali, od velike iluzije koju smo imali i o sebi i o drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotovo večni. Da su drugi slabiji, gluplji I nesposobniji od nas.
I pre skoro trideset godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih u tom broju okupi, na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora, čuvenog ili nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači, secate li se kako?
Pevali su. I to su pevali, horski, sve te stotine hiljada, pevali su sa verom i ubeđenjem, pevali su zaneseni i ponosni, onu poznatu - “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”.
Tri rata se pominju u toj pesmi. A onda smo ih imali još.Ne svojom, ali ne iskljucivo I tuđom krivicom. Zvanično i nezvanično, pomagali smo braći, Srbi su ginuli, za Knin, za Sarajevo, za Prištinu.
U Kninu se, danas, vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo, u Sarajevu je broj Srba pedeset puta manji od onoga koji je bio, u Prištini živi svega nekoliko Srba. Ne nekoliko hiljada, vec nekoliko ljudi.
Nema nas više ni u Kosovu Polju gde je mnogo toga počelo.
I to ne zato što su Hrvati, Muslimani ili Albanci bili jači I hrabriji od nas, već zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije I sveta, zbog toga što nismo shvatili da nismo sami u svetu I da se bez sveta ne može. Zbog toga što smo potcenjivali sve druge I što nismo uspeli da računamo. Zbog toga što smo uvek videli I slušali sebe, drugi nas nisu zanimali. Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu.
Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to zeleo, već zato što zelje nisu bile realne, a interese I teznje drugih naroda zanemarili smo I potcenili.
I zbog toga smo platili najvišu I najtežu cenu.
Nismo postali veći. Ili, bolje reći, nismo postali veći na onaj način na koji su neki to zamišljali. Danas, bez kapi krvi, bilo čije, jesmo. Zato što danas, posle mnogo godina, Srbija radi, a ne bije se ni sa kim. Zato što ulaže, u život, a ne razbacuje ga okolo. Zato što nam deca rastu, ne sahranjujemo ih posle bombardovanja. Zato što smo se oslonili na znanje, rad, a ne na puške.
Zato što nemamo više oči na leđima, kako je govorio veliki Bora Pekić, i ljubimo zemlju svoje dece, a ne svojih predaka, i čast nam se nalazi ne tamo odakle dolazimo, nego tamo gde idemo i gde ćemo da stignemo.
Zato što danas imamo svoje mesto u svetu. Svakoga dana smo ugledniji I uvaženiji. I u Briselu, I u Pekingu, I Berlinu I Parizu I Vašingtonu. I naravno, Moskvi. I hvala našim prijateljima iz Rusije koji su bili poolitički uz Srbiju I kada niko drugi nije.
I baš zato, zbog naše odgovornije politike, možemo jasno da biramo svoj put u budućnost, u Evropu, ali , smemo I možemo, jasno I glasno da kažemo da ne zelimo u Nato, jer zelimo ljubomorno da čuvamo svoju nezavisnost, vojnu neutralnost, ali I uspomenu na stradanje našeg naroda u 1999. godini.
Na kraju i zato, i to najviše zato, što govorimo istinu, i o onome što hoćemo, ali isto tako i o onome što nikako i nikada nećemo.
Nije ta istina uvek ni zgodna ni slatka za uši.
Valjda zbog toga i toliko dugo nismo hteli da je čujemo. Oni koji bi je samo pomenuli, plaćali su ozbiljnu cenu za to.
Proglašen je, od mnogih, za izdajnika i pokojni Aleksandar Tijanić, kada nas je podsetio, još 2003. godine, da pričamo kako živimo za Kosovo, ali da na Kosovu niko, pri tom neće da živi."
