Karađorđe u narodnom predanju (4): Majci na glavu nabio košnicu
Vožd kažnjava svoje najbliže, što je neka vrsta gneva i besa na koji imaju pravo samo polubogovi, kaže dr Miodrag Maticki.
U toj usmenoj istoriji centralno mesto upravo zauzima Karađorđe - i u epskoj vertikali - u kojoj se istorija piše i pamti po junacima, njegovo mesto je baš negde u središtu - govori Maticki u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju Topolskome":
- Gledano unazad, s jedne strane imamo Marka Kraljevića koji se direktno vezuje za mitskog junaka Momčila vojvodu, a ovaj opet za "zmajevite junake, troglave junake Trojana", Balačka vojvodu i ostale. U toj vertikali, u kojoj možemo i sve grafike da smestimo, pojavljuje se i Karađorđe, koji od početka ustanka, od samog starta kad usmeno kazivanje ulazi na velika vrata otačestva, doživljava veliku recepciju književnu, u poeziji svakako.
Simina "Serbijanka"
- Istovremeno, kako nastaju pesme, lirske pesme, nastaju i spevovi od Gavrila Kovačevića sve do velikih spevova koji će biti posvećeni Karađorđu, da pomenem samo "Serbijanku" Sime Milutinovića Sarajlije, koji se, prema predanju, dogovorio sa Vukom da on u stihu upamti Karađorđa, a Vuk u istorijskim spisima i u priči. U toj "Serbijanki" od četiri toma jedan ceo je posvećen Karađorđu i naziva se praktično "Voždijada".Istoričar književnosti Miodrag Maticki kaže da je kod srpskog naroda uporno i dugo trajala usmena narodna istorija jer nije bilo pisane i da se ta usmena narodna istorija najbolje može rekonstruisati i uočiti kad je u pitanju vreme ustanka i obnove srpske države u doba Karađorđa.
Ubistvo brata
- To jeste poseban fenomen jer brzina kojom se stvara mit o ovoj ličnosti je fenomenalna. Brzo je došao Miloš Obrenović i nije bilo vremena da se sve to iskristalizuje, kao što je slučaj s Kosovskom bitkom, s mitom o Marku Kraljeviću.
Ali, koliko god je bilo vremena do dolaska Miloša Obrenovića, do preseka te tradicije, koja će biti obnovljena 1842. dolaskom kneza Karađorđevića na vlast, kad se intenzivno beleže kazivanja o ustanku i pamti da se ne zaboravi ta istorija o životu i praživotu našeg življa, o stvaranju naše države.
- U tom malom periodu, svedoci smo gotovog mita u iskazima, u anegdotama, u legendama, a sve to već u istoriji u totalu.
Znači, s jedne strane, 1804. godine, Gavrilo Kovačević već piše spev o Karađorđu i buni i već tada objavljuje umetnički spev koji, doduše, jeste rađen na narodnim dezerterima, ali s druge strane imamo umetničke pesme Mihaila Vitkovića 1806.
Kada bismo sad pravili izbor samo pesama za života Karađorđevog, koliko ih je do Puškina nastalo... To nije malo.
- Posle spevova slede drame. Već 1806. godine prva drama se igra u Budimu. Toliko je pozorišnih komada o Karađorđu do naših dana, do festivala u Velikoj Plani, koji se održava svake godine "U slavu velikog Vožda". Stalno se pojavljuju vredna umetnička dela, dramska, na primer, o Karađorđu.
To je poseban fenomen - zašto je toliko popularan lik Vožda i koji su razlozi?
- U poređenju s onim šta je istorijska činjenica - istina, treba tražiti prvi razlog, to je ubistvo brata, jer veliki Vožd u takvim prilikama je, u nevolji, morao pokazati svoju čvrstinu. Bio je prinuđen, zbog onoga što je njegov brat činio, na primeru, da tom kaznom - stravičnim ubistvom brata - pokaže čvrstinu, da tu nema uzmaka, da ne može raja da strada gore nego pod Turcima zbog kabadahijskog ponašanja vojvoda.
Epska vertikala
- Velike junaci kao Stanoje Glavaš i druge vojvode Karađorđeve koji su bili hajduci (Ćurčija) nisu mogli da uđu u tu mitsku, epsku vertikalu.
Od 161 vovode, samo njih četiri-pet je ušlo u tu epsku vertkalu, to je onaj katalog iz "Boja na Mišaru". Suština je u stvari da u pamćenju istorije narod pamti ono što je najbitnije. Bez greške. To je suština upamćenja, u toj meri da je istoričar Stojan Novaković rekao da je narodna poezija i "ako znam da je izmišljena, da je tu namešćeno". Kako Vuk kaže, ubeđujući Miloša što nije ušao u epiku na ovaj način, a Karađorđe jeste, namešetno jeste u pesmi, ali su bitne stvari rečene.
Pčele i ovce
- S druge strane, ubistvo oca je nešto što je poguralo (poočima ili oca svejedno) taj mit i dalo osnove, jer jeste činjenica.
Da uzmemo samo jedan primer - nabijanje košnice majci na glavu - to je dramski momenat. Mnogi pretpostavljaju nastup gneva, obesti, besa, onog besa na koji imaju pravo samo polubogovi. To je onaj bezrazložan gnev bogova.
- Majka Karađorđeva je bila hajduk žena, snažna ličnost, veliku je muku ona Voždu nanela još u mladosti svojom čvrstinom... I valjda priča - kazivanja, znači ne govorimo o pesmi, gde majka, bogami, vrlo insistira da Karađorđe ubije Turke, ona učestvuje u tome. Majka ga zaklinje da mora ubiti Turke, zaklinje ga da mora oca ubiti, ako ne ubije, omašiće sa ustankom itd. Ta majka dobija košnicu na glavu i, sad, kako se taj mit razvija. Pčele se vezuju za Karađorđa odjednom preko majke.
Nastaje jedan iskaz, kazivanje jednog ustanika: kada je Karađorđe osvojio Novi Pazar, Turci treba da izađi, imate opet pojavu košnica. Ogromna količina košnica je bila tada tamo, neko je to obalio, pčele su krenule i Turci pod pritiskom pčela izlaze na vrata, gde stoje dva ustanika sa isukanim sabljama.
To je taj ritual, to predavanje grada, tako to izgleda, i u koloni beže iz Novog Pazara, opet pčele. Znači, Karađorđe za života doživljava vezivanje, čak, legendi.
- Tamo kada je do Sjenice došao, imate priču o Kiklopu, onome kada, sećate se, iz "Odiseje", spasava junak tako što se ispod ovna vezuje i izađe, tako imate istu priču vezanu za Karađorđa. Odjednom mit proradi: opkoljen, da se ne bi predao Turcima, zapali vatru, pusti iz tora ovce i sa ovnom i Karađorđe se spasava. U usmenoj istoriji Karađorđe liči na nekog junaka iz bajke. Krene, pa dođe na Deligrad, pa onda krene ovamo... Gde god se pojavljivao, vraćena je snaga jedna, to je tako trajalo do poraza 1813.
