Željni posla i boljeg života
Nema dana, a da iz Novog Pazara, Sjenice, Tutina i drugih sandžačkih gradova put Austrije, Nemačke, Belgije, Holandije, Luksemburga, Danske, Švedske i drugih zemalja Evropske unije ne krene bar po pet autobusa punih mahom mladih i školovanih ljudi željnih posla i boljeg života.
S kartom u jednom pravcu, u autobusima je i dosta žena i dece (spajanje porodica), ali i starijih bračnih parova koji ostavljaju svoja imanja na Pešteru i odlaze kod "dece" ( u Evropi živi i radi oko 50.000 Sandžaklija), u nadi da će im tamo biti bolje.
Neumorni dobrotvori
Sandžačka dijaspora puno pomaže sirotinji u rodnom kraju, preko našeg Humanitarnog mosta i na druge načine. Pomažu i izgradnju verskih objekata, seoskih puteva, vodovoda, kanalizacije.
Bude dana kad sa perona autobuske stanice u Novom Pazaru put Minhena, Esena, Kelna, Drezdena, Bremena, Berlina i drugih nemačkih metropola, krene i po deset prepunih dabl-dekera. Samo preko firme "Pejić-turs" nekada dnevno put Evrope krene i po 500 Sandžaklija...
- Završio sam fakultet bezbednosti u Sarajevu, posao u Novom Pazaru čekao sam osam godina, svašta sam pokušavao da bih došao do zaposlenja i plate. Čak sam bio spreman i da dam 5.000 evra za radno mesto, ali nije vredelo. Savladao sam prvi stepen nemačkog, idem kod rođaka u Štutgart, nekoliko meseci radiću kao fizički radnik u magacinu, u nadi da ću dobiti neki bolji posao - priča Ado, 30-godišnji Novopazarac.
Narod listom odlazi, jer u Sandžaku više nema šta da se čeka, ističe 50-godišnji Besim iz jednog pešterskog sela:
- Od ukidanja viza u zemlje EU otišlo je, kako sam čuo, bar 30.000 Sandžaklija, neki su se vratili, većina ih je ostala. Jedan sin mi je u Švedskoj, jedan u Nemačkoj, a ćerka sa porodicom u Danskoj. Zvali su nas, prodali smo stoku, zatvorili kuću i evo, krenuli, bolje će nam biti da čuvamo unučiće i kuvamo ručak, nego da se na Pešteru mučimo gajeći stoku i praveći sir koji nemamo kome da prodamo. Ako se pojavi i neki posao rado ću ga prihvatiti, još mogu da radim.
Za razliku od prethodnih godina, većina Sandžaklija odlazi legalno, sa papirima, mahom kod rodbine.
- Majstori i inženjeri lako nalaze posao, a Nemci ih rado prihvataju, jer su im neophodni. Uskoro ovde neće biti limara, vodoinstalatera, električara. Nemačka je maksimalno pojednostavila "prijem", sve se brže završava - ističe Kadrija Mehmedović iz Udruženja Reintegracija koje pomaže Sandžaklijama da nauče nemački jezik i lakše dođu do posla u Evropi.
Dijaspora ulaže u gradnju
Svakog meseca sandžačka dijaspora u rodni kraj šalje po nekoliko miliona evra, da nije ovog novca u Novom Pazaru, Sjenici, Priboju i Prijepolju "ne bi moglo da se preživi". Sandžaklije su i glavni kupci stanova u Novom Pazaru i Tutinu koji se grade u velikom broju. Poslednjih meseci Sandžaklije iz dijaspore se pojavljuju i kao investitori i graditelji velikih stambenih kompleksa u Novom Pazaru i Tutinu, neki u ovaj biznis ulažu po više miliona evra.
Član Gradskog veća u Novom Pazaru Fevzija Murić ističe da u Gradskoj upravi niko ne vodi evidenciju koliko ljudi ode, koliko tamo boravi i koliko ih se vrati:
- U nekim školama je manje đaka, u nekim ulicama i selima manje žitelja. Pretprošle i prošle godine bilo je rođeno po 300 beba manje. Delom na to utiče i odlazak u inostranstvo mladih ljudi i mladih bračnih parova - ističe Murić i naglašava da se u Novom Pazaru sve manje ljudi javlja i na konkurse tekstilaca i ugostitelja.
- Bolje mi je da u Nemačkoj, gde imam sestru, na građevini zapnem pet meseci nego da za iste pare u Novom Pazaru, u mnogo težim uslovima, od jutra do mraka, "kamenujem" džins ili tovarim kamione nameštaja - tvrdi Smajo Rebronja sa kojim smo razgovarali pred polazak autobusa za Berlin.
