Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (10): "Pošteno" podeljen novac
Najveći broj anegdota koje se vezuju za ime Čiča Ilije Stanojevića, nastao je kafani. S večeri, tek što su se u Skadarliji upalili prvi fenjeri, sedeći u bašti svoje omiljene kafane Čiča Ilija primeti kako njegov stari poznanik pokušava da izmakne turskom kaldrmom "zaboravivši" da se javi.
- Simo, viknu Čiča Ilija, što juriš kao da te furije gone! Odavno ovamo ne zalaziš, dolazi da te pitam za junačko zdravlje...
- Ovaj, izvinite Čiča Ilija - reče zbunjeno poznanik pozdravljajući se i sedajući za njegov sto. - Ovaj, kako da vam kažem...
- Što se, bre, Simo, snebivaš kao seoska mlada pred venčanje - reče mu Čiča Ilija. - Nisam te video toliko vremena. Pobogu, gde se izgubi, čoveče?
- Eto, ovaj, drago mi je da me niste zaboravili - poče Sima izvrdavati pa nervozno nastavi: - Ali, oprostite, ne mogu ostati. Žurim kući....
- Bre, bre, pobogu, kako se izmeni čovek - čudi se Čiča Ilija. - Ne mogu, bre, Simo, prosto da te prepoznam? Ranije nisi žurio kući, ostajao si u veselom društvu i do rujne zore. Pitam se, pobogu, šta se to s tobom dešava. Oćeš nešto da popiješ?
- Više ne pijem Čiča Ilija i povukao sam se u sasvim miran, domaći život. Ne privlače me kafane... Posle kancelarije najradije ostajem kod kuće. Retko kad izlazim... Drugim rečima postao sam sasvim drugi čovek... I, ovaj, kao što vidite, ništa mi ne fali...
- E, moj Simo, ti si mislio da Čiču prevariš! - reče otvoreno Čiča Ilija. - Znaš, bolje je da si mi umesto ovoliko priča i izvrdavanja, jednostavno rekao: "Čiča - ja sam se oženio!" Onda, hajde, de, da te razumem. Bio sam i ja u tom sosu, ali se na vreme, hvala bogu, izvukoh... Nego, red je Simo da večeras, pre nego što odeš, nazdravimo u čast tvog venčanja. Samo, nažalost, ostao sam švorc... Da nemaš koju paru na zajam, pa da naručim novu turu pića...
- Ovaj, dragi moj Čiča Ilija, kako da nemam - odgovori Sima i iz džepa izvadi novac. - Eto, imam dvadeset dinara. Možemo da podelimo...
- E, moj Simo baš si drugar! - odade mu priznanje Čiča Ilija.
- Nego, da se ti ne bi mučio, daj mi taj novac, pa ću ga ja pošteno podeliti.
- Evo, Čiča Ilija!
- Pre, nego što počnem da delim, prvo da te nešto priupitam. Da li si ti, zaista, k'o što reče, prestao da piješ?
- Pa, rekao sam da mi to više ne pričinjava zadovoljstvo...
- A da li pušiš duvan?
- Ovaj, kakve to veze ima? - čudi se Sima.
- Dobro, de, znam da ni pre nisi pušio - reče Čiča Ilija.
- Ali da te još pitam: da li se kockaš?
- Bože sačuvaj, to mi ni na pamet ne pada...
- A da li trošiš pare na lake ženske?
- Kakve ženske?
- Pa, one tamo, dole, niže Skadarske ulice, ispod crvenih fenjera, na početku Dorćola, kod njih, kad se podnapijamo, rado s društvom odlazimo. Jel' ti sad jasno?
- Pobogu, Čiča Ilija, šta ti pada na pamet. Pa, jel' sam ti rekao da sam se skoro oženio i to srećno... Jedva čekam da odem kod svoje mlade...
- E, dobro moj Simo, ti si na ovim mojim pitanjima s odličnim položio ispit...
- Kakav ispit? - čudeći se reče Sima.
- Pa, svojim poštenim odgovorima dokazao si činjenicu: ti si čovek bez poroka! Jel' ti jasno! E, vidiš dragi moj Simo, ja sve volim što ti ne voliš! I pijem i pušim, pomalo se i kockam, a bogme, kat-kad kad mi dođe ćef, pa preko puta Bajlonijeve pijace posećujem jedre, gostujuće Mađarice ispred crvenih fenjera... I moraš verovati da će meni za provedenu noć kod Tri šešira biti i banka malo. Zato, uzeću od tebe na pozajmicu petnaest dinara dok će tebi, kao čoveku bez poroka, biti za večeras dosta i preostalih pet dinara. I sad prizanaj da sam pošteno podelio taj novac...
Šta će Sima nego da to potvrdi i, po pozdravu sa Čiča Ilijom, što pre, kao čovek bez poroka, ode svojoj ženici unapred prežalivši dati novac.
Šta ćemo, poslovica veli da se svako životno iskustvo mora platiti...
Posmrtni marš posle pijanke
Kad god je dolazio u Beograd poznati nemački istoričar Herman Vendel rado je posećivao kafanu Tri šešira i noći provodio u društvu Čiča Ilije i ostalih beogradskih umetnika takmičeći se ko će da popije više krigli piva, što pominje u svojim uspomenama i popularna glumica Žanka Stokić. U svojim sećanjima na Čiča Iliju publicista Stojmirović pominje ovakvu, groteksnu scenu:
"Posle neke pijanke on je jednom viđen u ovakvoj situaciji: ispred njega je išao neki čovek i, kao na pogrebu krstaču, nosio oglodanu svinjsku glavu nataknutu na ražanj. Zatim je dolazio cal-kelner ogrnut crvenim astalskim čaršavom. Onda su dva kelnera vodila pod ruku Čiču, za njim je išlo neko ludo društvo, koje je predstavljalo "ožalošćene", a kome su sledovali Cigani svirajući Betovenov "Posmrtni marš". To je sve delovalo kao sablazan..."
