Dan kad je NATO ubio anđela
Da je bilo sreće, a nije, Bojana Tošović bi danas slavila devetnaesti Vaskrs u svom životu, njenom ocu Božinu bi bilo 49 godina i zajedno sa majkom, odnosno suprugom Marijom i sestrom, tj. kćerkom Anđelkom iz sela Merdare kod Kuršumlije, koje se nalazi na samoj administrativnoj granici s Kosovom, u ljubavi i radosti bi obeležili najveći hrišćanski praznik.
Međutim, dom Božina Tošića je u noći između 10. i 11. aprila posetio demon maskiran pod nevinim imenom "Milosrdni anđeo" i zauvek unesrećio ovu porodicu.
Jedan od 20 tomahavka koji su te noći pali na selo direktno je pogodio kuću Tošovića i tom prilikom su poginuli Bojana, koja je bila u kolevci, i glava porodice Božin, koji je svojim telom štitio miljenicu.
Marija koja je tada bila u sedmom mesecu trudnoće je teško ranjena, ali je, i pored povreda i stresa, 11. juna rodila ćerku Anđelku. Vreme prolazi, ali Marija nikada neće zaboraviti Vaskrs 1999. godine kad joj je NATO razorio i život i sva nadanja.
Najmlađa žrtva
- Sada živim dva života - ovaj stvarni u kojem mi smisao daje Anđelka i onaj imaginarni u kojem sam sa mojom Bojanom i suprugom Božinom. Trebalo mi je 10 godina da se smognem snage i da posetim srušenu kuću i od tada svakog Vaskrsa odlazim tamo da im upalim sveće i da se isplačem, a plakanja nikad dosta. Bojana je bila najmlađa žrtva bezumnog bombardovanja i, iskrena da budem, kada se po imenima pominju žrtve agresije niko se ne seti da pomene moju Bojanu i mog Božina i to me dodatno boli. Ako ništa drugo, valjda su moje rane zaslužile da, kao i drugi, budu pomenuti - kaže za "Vesti" Marija Tošović kojoj su sudbina, ili ljudi, dodelili posao matičara u selu Rudare gde joj je osnovni posao da venčava mlade bračne parove.
- Bilo je rano jutro kada smo Božin i ja čuli eksplozije kasetnih bombi i tomahavka koji su padali svuda po selu. Odmah smo krenuli u podrum kuće da se sklonimo, ali u jednom trenutku projektil je direktno pogodio naš dom. Onesvestila sam se, a kad sam došla sebi kroz dim, prašinu i ruševine koje su ostala od naše kuće, samo sam na trenutak videla moju Bojanu kako leži pored oca koji je tada još uvek davao znake života. Nedugo posle ekplozije moj otac i brat su nas izvukli iz ruševina i sklonili nas ispod nekog nadvožnjaka. Tada sam primetila da nema moje Bojane koja je već tada bila mrtva, a istinu su mi saopštili tek kada mi je na rukama preminuo i suprug Božin - seća se Marija svakog detalja stradanja svojih najmilijih tačno pre 19 godina.
Nakon tragedije, Marija se dugo oporavljala u bolnici u Prokuplju, gde se i porodila.
U međuvremenu, država joj je sagradila kuću u selu Merdare, ali Mariji je trebalo 10 godina da sakupi hrabrost i da poseti mesto stradanja svojih najmilijih.
Sećanje ne bledi
Očevidac stradanja porodice Božina Tošovića i jedan od prvih komšija jeste i Časlav Milošević.
- Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je NATO te noći na naše selo bacio na stotine kasetnih bombi i 20 tomahavka kad u selu nije bilo nikakvih vojnih objekata, nije bilo vojske, nikakvih vojnih instalacija i ničega drugog što bi moglo da izazove ovakav vandalski čin. U bombardovanjima te noći uoči Vaskrsa nastradalo je šest osoba, ali najveća tuga je bila za jedanaestomesečnom Bojanom. Vreme prolazi, ali sećanje na taj dan ne bledi i nikada neće - kaže za "Vesti" Časlav Milošević, jedan od onih gorštaka koji ni posle takve tragedije i svakodnevnih pretnji Albanaca ne pomišlja da napusti selo Merdare.
