AJ: Rat koji nije završen - Đinđić vs. Milošević
"Zorana Đinđića (1952–2003), nekadašnjeg premijera Srbije, i Slobodana Miloševića (1941–2006), bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) i Srbije, razumljivo, gotovo ništa ne povezuje, jer su - jedan kao reformator, a drugi kao diktator - delovali sa potpuno suprotnih polova političkog spektra. Pa ipak, prvi kao filozof i Habermasov đak iz Konstance, a drugi kao američki bankar i komunistički lider imaju i nešto zajedničko - tragični kraj", piše Goran Mišić, prenosi "Al Džazira Balkans".
Dva dana licemerja
Problem je što njihove tragedije, potpuno različite u svakom smislu, i dalje žive, kao i sukob njihovih političkih ideja sa promenljivim intenzitetom i svih godina posle njihove smrti. Ove godine bitka za njihovo nasleđe prerasla je već u pravi mali prljavi rat. Otud se kod mnogih građana vraćaju stare slike kao da je reč o rimejku o devedesetim godinama.
Kao što je poznato, Zoran Đinđić je ubijen hicima iz snajperske puške u dvorištu Vlade Srbije, zbog čega su Zvezdan Jovanović i Milorad Ulemek Legija osuđeni na po 40 godina zatvora. Slobodan Milošević, prema zvaničnoj verziji, umro je od infarkta u pritvorskoj jedinici Sheveningen kod Den Haga, gde mu je Haški tribunal, ad hoc sud za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije i Ruande, sudio za najteže ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.
Prvi je, uz najviše državne počasti, sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, na koje ga je ispratilo približno pola miliona ljudi, dok je drugi poluilegalno pokopan pod lipom u dvorištu porodične kuće njegove supruge Mirjane Marković u Požarevcu, uz prisustvo nevelikog broja njegovih partijskih saboraca i istomišljenika. Njihovim odlaskom, međutim, politička borba njihovih saboraca ni izbliza nije završena.
Vučić i dalje igra dvostruku igru
To se najjasnije uočavalo upravo na godišnjici Đinđićeve pogibije i Miloševićeve smrti, čije ideje i danas pokušavaju da nastave njihovi politički savremenici, ali na način da lično profitiraju, otvoreno se proklamujući kao nastavljači njihovih potpuno različitih vrednosnih sistema. To ponekad deluje tragikomično, a ponekad deprimirajuće, pogotovo na nove generacije, koje nemaju gotovo nikakvog dodira sa zlosrećnim devedesetim godinama njihovih otaca.
Pročitajte još:
* "Da je bilo lustracije, ne bi sad Vučić bio predsednik"
* Šešelj hoće da pomiluje Zvezdana Jovanovića, da li je umešan u atentat na Đinđića?
Dovoljno je pogledati događaje koji su obeležili ovogodišnji 11. mart (na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti) i 12. mart (na 15. godišnjicu atentata na Đinđića). U prvom slučaju su članovi SPS, jedne od stranaka vladajuće koalicije, pokrenuli inicijativu da se Miloševiću u Beogradu podigne spomenik i dodeli ulica, bez obrazloženja čime je to on zadužio srpski narod (što je, očekivano, izazvalo zgražanje mnogih građana). Poruka je jasna i zastrašujuća: Milošević je njihov heroj, a sve optužbe protiv njega su lažne. To je ta mantra koja se sve glasnije nekritički ponavlja i suviše lako nalazi put do šire javnosti.
U drugom slučaju postoje političari koji sebi daju ekskluzivno pravo da tumače Đinđićevu viziju evropske Srbije, ali samo na taj dan sećanja, kada, opet svako za svoj groš, učestvuje u jednom svakako licemernom iskazivanju pijeteta prema ubijenom premijeru, nastojeći da pokažu kako su samo oni bogomdani da tumače i baštine Đinđićevo nasleđe kao čoveka koji je posrnuli srpski brod usmerio na pravi put.
Peščani sat je pri kraju...
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je svoje ministre, na čelu sa premijerkom Anom Brnabić, da na mesto ubistva Đinđića polože venac bez pompe i velikih reči. Nije mu ni na pamet palo da se pojavi u Požarevcu, jer i dalje igra dvostruku igru u tihom ratu mrtvih državnika.
Pravi rat, onaj koji se ne vidi i o kojem će jednog dana verovatno pisati u sopstvenim memoarima, trenutno se vodi u glavi i srcu samo jednog čoveka: Aleksandra Vučića. Samo je on trenutno u poziciji da izabere put Srbije, jer neće još dugo moći da ponavlja doskočicu "I Kosovo i Evropa" ili "I Zapad i Rusija" ili "I Milošević i Đinđić".
Peščani sat je pri kraju, a vreme za teške odluke više ne može da se odlaže u nedogled. Kada Vučić konačno prelomi, biće završen rat za nasljeđe Miloševića i Đinđića. Sama će ih istorija nakon toga postaviti na mjesta koja zaslužuju, zaključuje Goran Mišić za "Al Džaziru Balkans".
Celokupan tekst možete pročitati ovde.
