Srpska snajka iz Kazahstana: Zbog ljubavi ostavila Ural
Martu Jesengalijevu je u Srbiju sa obala moćnog Urala i Kaspijskog jezera pre 11 godina dovela ljubav, tačnije njen suprug Željko Živanović koga je upoznala dok je tamo bio na privremenom radu. Tako je slušajući svoje srce otišla hiljadama kilometara od zavičaja u novi svet na koji se toliko navikla kao da je i ponikla u brdima nedaleko od plahovite Drine.
Iz svog Atiraua, sa zapada Kazahstana, grada od nekoliko stotina hiljada stanovnika, došla je među žitelje malog sela Amajić u malozvorničkoi opštini, odnosno zaselak Gornji Amajić, gde je stvorila porodicu pa danas ima Predraga koji je četvrti razred osnovne škle i dvoipogodišnju Viktoriju.
Zavolela selo
- Željko mi je pričao o Srbiji, ovdašnjem životu i običajima, a kada sam došla nisam znala ni reč srpskog jezika. Nas dvoje smo razgovarali na ruskom, a kad sam ovde došla niti je ko znao ruski, ni moj maternji kazaški jezik. Znala sam da će mnogo toga biti drugačije nego što sam navikla i odmah sam bila spremna da se prilagodim što brže mogu na novu sredinu. U tome su mi najviše pomogle dve muževljeve sestre, one su me naučile svemu što sad znam, pa sam postala prava srpska domaćica koja sprema sva jela i slavi slavu - kroz osmeh priča Marta na odličnom srpskom.
Majka je obilazi
Inače, od dolaska u Srbiju nijednom nije otišla u Kazahstan gde ima baku, majku i mlađeg brata sa kojima se viđa preko interneta. Majka joj je dolazila da vidi unuke i uveri se da je u Srbiji sve kako treba.
Ona je u Kazahstanu završila fakultet, engleski jezik, što joj je, pokazaće se, posebno pomoglo da savlada srpski. Naučila je jezik zahvaljujući gledanju američkih i engleskih filmova koji su na srpskim televizijama titlovani, tako je, pošto razume engleski, gledajući prevod učila šta koja reč znači na srpskom. To kao i svakodnevni kontakt sa ljudima pomogli su da brzo propriča srpski. Marta kaže da joj je mnogo toga bilo neobično u početku.
- Trebalo se navići da se danas ne radi, iako je lepo vreme jer je verski praznik, crveno slovo u crkvenom kalendaru, pa nemoj raditi ovo ne valja se, kucni u drvo da ne čuje zlo i slično, ali sam sve brzo pohvatala. Nije mi teško pao ni život na selu gde uvek ima nekog posla, jedino mi je u početku bilo neobično što su ovde ovolika brda i uzbrdice jer je u mom zavičaju ravnica. Ovde je klima inače, mnogo prijatnija i blaža. Jedino je nezgodno doći do sela kada napada sneg - priča Marta.
Misle da je Kineskinja
Na osnovu dosadašnjeg života u ovom kraju ocenjuje da su ovde ljudi veoma gostoprimljivi, prijatni, spremni da pomognu. Šest godina od dolaska počela je da predaje i danas je nastavnica engleskog jezika, na određeno vreme, u školama u Amajiću i Velikoj Reci gde radi sa učenicima od petog do osmog razreda.
Kafopija
Marti nedostaje to što nema s kim, bar povremeno, da razmeni koju na maternjem kazaškom jeziku, a ovde je postala redovni konzument kafe koju ranije nije pila. Toliko se navikla na Srbiju da uhvati sebe kako dok preko interneta razgovara sa svojima razmišlja na srpskom.
- Ljudi uglavnom misle da sam Kineskinja, pa često objašnjavam da sam iz Kazahstana. Deci volim da pričam o mojoj otadžbini, a oni to rado slušaju i zanimljivo im je kad vide na mapi koliko je to velika država. Donela sam dombru, nacionalni dvožičani instrument, pa im nekada malo sviram - priča Kazahstanka koja zbog dece trenutno stanuje u Malom Zvorniku, pa svakodnevno putuje do posla u obe seoske škole dok su vikendi rezervisani za Gornji Amajić, a suprug je uglavnom na terenu.
