Srpska snajka iz Kazahstana: Zbog ljubavi ostavila Ural
Iz svog Atiraua, sa zapada Kazahstana, grada od nekoliko stotina hiljada stanovnika, došla je među žitelje malog sela Amajić u malozvorničkoi opštini, odnosno zaselak Gornji Amajić, gde je stvorila porodicu pa danas ima Predraga koji je četvrti razred osnovne škle i dvoipogodišnju Viktoriju.
Zavolela selo
- Željko mi je pričao o Srbiji, ovdašnjem životu i običajima, a kada sam došla nisam znala ni reč srpskog jezika. Nas dvoje smo razgovarali na ruskom, a kad sam ovde došla niti je ko znao ruski, ni moj maternji kazaški jezik. Znala sam da će mnogo toga biti drugačije nego što sam navikla i odmah sam bila spremna da se prilagodim što brže mogu na novu sredinu. U tome su mi najviše pomogle dve muževljeve sestre, one su me naučile svemu što sad znam, pa sam postala prava srpska domaćica koja sprema sva jela i slavi slavu - kroz osmeh priča Marta na odličnom srpskom.
Majka je obilazi
Inače, od dolaska u Srbiju nijednom nije otišla u Kazahstan gde ima baku, majku i mlađeg brata sa kojima se viđa preko interneta. Majka joj je dolazila da vidi unuke i uveri se da je u Srbiji sve kako treba.
Ona je u Kazahstanu završila fakultet, engleski jezik, što joj je, pokazaće se, posebno pomoglo da savlada srpski. Naučila je jezik zahvaljujući gledanju američkih i engleskih filmova koji su na srpskim televizijama titlovani, tako je, pošto razume engleski, gledajući prevod učila šta koja reč znači na srpskom. To kao i svakodnevni kontakt sa ljudima pomogli su da brzo propriča srpski. Marta kaže da joj je mnogo toga bilo neobično u početku.
- Trebalo se navići da se danas ne radi, iako je lepo vreme jer je verski praznik, crveno slovo u crkvenom kalendaru, pa nemoj raditi ovo ne valja se, kucni u drvo da ne čuje zlo i slično, ali sam sve brzo pohvatala. Nije mi teško pao ni život na selu gde uvek ima nekog posla, jedino mi je u početku bilo neobično što su ovde ovolika brda i uzbrdice jer je u mom zavičaju ravnica. Ovde je klima inače, mnogo prijatnija i blaža. Jedino je nezgodno doći do sela kada napada sneg - priča Marta.
Misle da je Kineskinja
Na osnovu dosadašnjeg života u ovom kraju ocenjuje da su ovde ljudi veoma gostoprimljivi, prijatni, spremni da pomognu. Šest godina od dolaska počela je da predaje i danas je nastavnica engleskog jezika, na određeno vreme, u školama u Amajiću i Velikoj Reci gde radi sa učenicima od petog do osmog razreda.
Kafopija
Marti nedostaje to što nema s kim, bar povremeno, da razmeni koju na maternjem kazaškom jeziku, a ovde je postala redovni konzument kafe koju ranije nije pila. Toliko se navikla na Srbiju da uhvati sebe kako dok preko interneta razgovara sa svojima razmišlja na srpskom.
- Ljudi uglavnom misle da sam Kineskinja, pa često objašnjavam da sam iz Kazahstana. Deci volim da pričam o mojoj otadžbini, a oni to rado slušaju i zanimljivo im je kad vide na mapi koliko je to velika država. Donela sam dombru, nacionalni dvožičani instrument, pa im nekada malo sviram - priča Kazahstanka koja zbog dece trenutno stanuje u Malom Zvorniku, pa svakodnevno putuje do posla u obe seoske škole dok su vikendi rezervisani za Gornji Amajić, a suprug je uglavnom na terenu.