Reporteri "Vesti" na granici dva entiteta BiH (2): Put vraća život u Konjikoviće
Prema popisu iz 2013. godine, selo Konjikovići kod Lopara, na samoj granici Republike Srpske i Federacije BiH imalo je ukupno 41 stanovnika. Samo pet godina kasnije, u mestu je uz odrasle tek šestoro dece i samo dvoje zaposlenih.
Blaško Miletić, predsednik MZ Konjikovići, kaže da svi ostali žive od penzije ili poljoprivrede, ali da je najveći problem što nema mladih.
- Kada je buknuo rat, naše selo se našlo na prvoj borbenoj liniji. Oko ovih kuća su se vodile krvave borbe, a kasnije je uspostavljena linija, zbog čega su svi stanovnici pobegli glavom bez obzira. Povratak je počeo kao i drugde: čim je prestalo da se puca vratili su se prvo oni koji nisu uspeli da se snađu u izgnanstvu. Zatekli smo porušene kuće i pustaru, kao da života nikada nije ni bilo. Bolje je biti siromah na svome, nego u tuđini - priseća se Miletić vodeći nas kroz ovo mesto.
Kovačica pred umiranjem
Nedaleko od Konjikovića nalazi se i selo Kovačica koje je nekada brojalo 180 domaćinstava, a sada u njemu nema više od 40-ak ljudi.
- To su mahom stari koje je nostalgija vratila u selo. Tu mislim i na Srbe i na neke muslimane koji su se takođe vratili. Većina živi od onoga što sama napravi. Imaju po kravu, malo povrća oko okućnice i to im je sav život. Život je težak na planini. Zato je većina izbeglih i dalje u Bijeljini. Potucaju se po tuđim kućama i stanovima, sastavljaju kraj s krajem kako znaju i umeju. Ni tamo ne cvetaju ruže - priča Blaško Miletić.
On je jedan od onih koji su se vratili među prvima, pa je i hrabrio i dočekivao sve one koji su kasnije dolazili.
- Donedavno, dok nismo dobili put, bilo je teško uveriti nekoga da je ovde ipak moguće živeti. Ali, stvari se pomeraju s mrtve tačke. Evo, moj sin se vratio prošle godine, kao i još dve mlade porodice, a drugi se i dalje premišljaju, još vagaju. Tuga je gledati u selo koje je nekada imalo 60 domaćinstava, a sada imaš tek šestoro dece i znaš da će kada završe školu otići u neki grad da rade u nekoj perionici jer ovde nema posla - veli ogorčeno.
Međutim, Miletić očekuje da će se to drastično promeniti s asfaltiranim putem - nečim što nikada nisu imali.
- Ranije se nije ni silazilo do grada ako su velike kiše ili sneg, a kamoli da bismo prodali nešto što proizvedemo. Napokon imamo perspektivu da selo ponovo zaživi - kaže Miletić.
Dejtonskim sporazumom, većim delom, Konjikovići su ostali u Srpskoj, a manjim su teritorijalno pod upravom Tuzle u Federaciji. Ta činjenica da su "ni vamo ni tamo", pravi im problem samo kada je reč o dobijanju raznih uverenja i dokumenata.
Među običnim narodom nema svađe
Predsednik MZ Konjikovići kaže da su i pored tragova koje je rat ostavio za sobom, Srbi i Bošnjaci počeli da sarađuju.
- Čak smo počeli i jedni drugima da dolazimo, pričamo. Ali, to je sve običan svet, ljudi koji su, kao i u svakom ratu, najviše propatili - veli Blaško Miletić.
- Nemamo problema u vezi sa kretanjem, sa komšijama muslimanima iz okolnih sela smo dobro, ali svaki put kada nam zatreba neki papir iz Tuzle nailazimo na prepreku: ili kažu da dokumenta nema jer je izgoreo, ili da je nešto drugo, ali uvek je to neka opstrukcija. Činjenica je da pripadamo delom i Federaciji, ali nama je srce u Srpskoj, i to odlično znaju - objašnjava Miletić.
Slučaj podeljenih nadležnosti u dva entiteta BiH nije vezan samo za Konjikoviće, već i mnoga druga sela na granici. To bi, ako je verovati zvaničnicima Srpske, uskoro moglo da se promeni, jer postoje ozbiljne najave da bi vlasti u Banjaluci i Sarajevu mogle da sednu za sto i reše apsurdne situacije nastale crtanjem mapa, kada se nije vodilo računa o živim ljudima.
Posao uslov za povratak
Rado Petković, meštanin Konjikovića, koji je uspeo da spoji ovo selo sa Loparama, objašnjava da i pored činjenice da je rat davno završen, povratak na Majevicu dvostruko težak.
- Rat je bez sumnje tome najviše doprineo, ali tu je i ekonomski faktor, jer se ne ulaže u ovaj kraj. Da bi došlo do održivog povratka potrebna je infrastruktura, obezbediti posao. Ideja čelnika opštine Lopare je da ljude koji se trenutno potucaju od nemila do nedraga po drugim delovima Srpske ili Srbije uvere da je mnogo bolje biti gazda na svome, nego kulak na tuđem. Ako im se obezbede plastenici, besplatne sadnice voća, ti ljudi će pred sobom imati perspektivu, pojaviće se svetlo na kraju tunela - objašnjava Petković.
