Uranijum još ubija Šumadince
Kako vreme prolazi, a prošlo je već 18 godina, sve je izvesnije da nikad nećemo saznati celu istinu o broju bačenih raketa i bombi tokom agresije NATO na Srbiju, a još manje šta nam je taj "Milosrdni anđeo" kroz rakete i bombe posejao kao cveće zla čije seme i danas cveta i ubija ljude u takovsko-rudničkom kraju, kao i u celoj Srbiji.
Radojko Marjanović, domaćin iz sela Brusnica, čija je kuća od centra Gornjeg Milanovca udaljena oko tri kilometra, nema dokaze da su komšije umrle od raka izazvanog tomahavkom, koji je pao na oko 100 metara od njegove kuće, ali zna da je na onaj svet ispratio gotovo sve one koji su dodirivali raketu ili sa nje odnosili delove za nekakve kućne potrebe ili kao suvenir za dugo sećanje.
- Tomahavk je pao na imanju Radisava Jakovljevića, ja sam je pronašao i o tome odmah obavestio nadležne. Na mesta pada rakete koja nije eksplodirala odmah je izašla ekipa stručnjaka koja je izvršila merenje stepena radijacije i saopštila nam je da je "raketa nešto malo radioaktivna, ali da nije opasna po zdravlje i okolinu". Naravno, narod kao narod, odmah se okupio oko "trofeja" koji nam je pao s neba i pre stručnjaka su raketu dodirivali, merili, a poneki su i skidali delove. Da li sam bio plašljiviji od drugih, ili samo oprezniji, ne znam, ali raketu nisam dodirivao, kao ni delove gelera nakon kontrolisanog uništavanja - objašnjava Radojko Marjanović, pokazujući mesto na kojem je raketa pala.
Tom operacijom rukovodila je ekipa stručnjaka, iz Kraljeva, obučena, koliko se seća Radojko Marjanović, u posebna odela. Za te potrebe oko rakete je iskopan duboki rov i doterano je više od 500 kubika zemlje kako bi se napravio zaštitni bedem. Pod raketu je postavljeno dva kilograma plastičnog eksploziva i ona je eksplodirala u pravcu koji je bio najmanje opasan po ljude i okolne kuće.
Međutim, vreme je pokazalo da je bila opasna po zdravlje svih onih koji su je dodirivali.
- Ubrzo je stigla vest da se upokojio Krsta Pantić, buldožerista koji je radio na pripremama za kontrolisanu eksploziju. Od karcinoma je umro Miloš Martinović, koji je sa mesta eksplozije u svoje dvorište doterao oko 50 kubika zemlje kako bi poravnao dvorište porodične kuće, pa Hranislav Jakovljević i još neki mlađi ljudi koji su bili u kontaktu sa raketom ili su skidali delove sa nje - ističe Marjanović.
Skupo nas koštao smeh
- Duhoviti Brezanci, koji su se u velikom broju skupili oko rakete, smislili su da je NATO gađao i promašio baš moju kuću, ali taj nas je smeh, izgleda, skupo koštao, jer je od tada seosko groblje sve popunjenije - kaže Kovačević, raspitujući se koga bi mogao da tuži za nadoknadu štete nanete njegovoj kući koja je oštećena prilikom eksplozije rakete i za živote pomrlih komšija i prijatelja.
I, tako, to "nešto malo radijacije" odnelo je i sada odnosi sve veći broj meštana Brusnice koji obolevaju od raka, kaže naš sagovornik.
- Na kraju, da budem jasan - nemam nikakvih dokaza da je razlog što ljudi obolevaju od raka ta raketa, ali ne verujem ni u slučajnosti, jer ih je previše. Uostalom, krajnje je vreme da država Srbija izvrši ozbiljne analize o tome šta nam je taj Milosrdni anđeo posejao i do kad će narod Srbije plaćati cenu tog cveća zla - smatra Radojko Marjanović, zahvaljujući se "Vestima" kao prvim novinama koje su se zainteresovale za posledice koje je Brusničanima doneo tomahavk.
Osušeni voćnjaci
I na imanju Branka Kovačevića iz takovskog sela Brezna, na svega stotinu koraka od porodične kuće, 27. marta 1999. godine pala je i eksplodirala raketa čiji se delovi još nalaze na tom mestu. Neke parčiće rakete meštani su uzeli da bi napravili motike, a neki Mićara, Brankov komšija, odneo je čitav motor rakete u nameri da od njega napravi motokultivator. I tada su na mesto pada rakete izlazili stručnjaci koji su Brezancima saopštili dobru vest da raketa nije opasna po zdravlje ljudi.
- Ako stvarno raketa nije bila opasna, zašto mi se osušio a i dalje se suši voćnjak pod šljivama, a bližim komšijama i meni pocrkalo je stotinak ovaca, nekoliko krava, sva živina i zašto narod sve više oboleva od raka. Kad god čujem da je neko u selu umro, više i ne pitam od čega je bolovao, jer je karcinom postao skoro jedina bolest od koje se ovde umire - kaže za "Vesti" Kovačević.
