Glas dijaspore u "Vestima" (17): Nismo "poštari" sa doznakama
Srđan Mijalković, predsednik odbora SPKD Prosvjeta u Austriji, smatra da je i ova Vlada Srbije, do sada, zaboravila koji potencijal postoji među građanima u rasejanju. I to ne samo ekonomski, nego i kulturni, društveni, obrazovni, naučni, socijalni.
Glas dijaspore u "Vestima" :
1. Beograd se boji rasejanja?!
2. Prvi korak da napravi država
3. Nema strategije prema rasejanju
- Da bi se taj potencijal aktivirao, ne može se više i dalje pasivno čekati da građani, kao i do sada, budu "poštari" sa doznakama koje se utope u republički budžet kroz turizam, podršku porodici, sitne investicije, potrošnju i slične kanale. Osim toga, ne radi se samo o parama i ekonomskom ulaganju, odnos rasejanja i matice je višeslojan. Naši građani, a još više organizacije, mogu biti svojevrsna "meka moć" Srbije u zemljama u kojima žive - objasnio je on, dodajući da je bečka Prosvjeta dobar primer za to.
Mladi stručnjaci našeg porekla, iskusni privredni i kulturni poslenici, mogu da pruže važnu pomoć naporima zemlje u novom pozicioniranju u Evropi i šire.
- Građani Srbije koji žive "na strani" nisu stranci u Srbiji. Nadam se da će Vlada shvatiti ovo, prepoznati ovu potrebu, uključiti se u bolji kontakt sa dijasporom, stvoriti uslove da mi koji smo "daleko", imamo realnu mogućnost da se aktivno uključimo u sve oblike ekonomskog, političkog, kulturnog i društvenog života u matici. To će biti dobitna kombinacija za sve građane Srbije u matici i Srbe u rasejanju - naglasio je Mijalković.
Srbija uvek u srcu
Mijalković ukazuje da se ponekad oseća kao da su Srbi u dijaspori i rasejanju izolovani, kao u nekom medijskom getu.
On je rekao da se u mnogim našim medijima zemljaci u rasejanju prikazuju kao "dijasporci", pomalo pežorativno i često u negativnom kontekstu, a kulturna dostignuća i vredne manifestacije Srba u rasejanju se uglavnom ignorišu ili, još gore, negativno komentarišu. Kritikovao je da u Kulturnom dnevniku javnog servisa uredno objavljuju premijere u bečkim teatrima i izložbe, istovremeno ignorišu kulturne manifestacije dijaspore.
- Što se tiče nas u rasejanju, mogu da parafraziram onu staru: "Mogu ja da odem iz Srbije, ali Srbija iz mene neće nikad", barem što se tiče nas iz "prve generacije".
Glas dijaspore u "Vestima" :
10. Da dobijemo iste uslove kao stranci
11. Izgubili smo slogu, ljudskost i veru
On očekuje da se posebna pažnja posveti obrazovanju mladih i dece koja rastu izvan svoje kulture i jezika, da se snažno podrže školski sistemi i kulturni i obrazovni projekti koji se time bave.
- Krajnje je vreme da se druga i treća generacija, rođena i odrasla van otadžbine, podrži u učenju srpskog jezika, približi svojim korenima i kulturi, jer ako se to ne uradi, ubrzo neće biti ni povratka mladih, ni ekonomskog ulaganja u zemlju porekla, ni boljih kulturnih veza sa dijasporom i zemljama u kojima naši građani danas žive i rade. Nema se još mnogo vremena za to.
Opšti je utisak da je država Srbija prilično pasivna prema svojim građanima koji žive u rasejanju - ocenjuje Mijalković.
Crkva nas sve okuplja
- Verujem da je potrebno bolje i modernije organizovanje nas u dijaspori, ali i formiranje i osposobljavanje institucija u matici koje bi se dijasporom bavile na efikasan način. Dosadašnji neuspesi tipa "Skupština dijaspore" i sličnih glomaznih, a nefunkcionalnih projekata pokazuju da bi jača interakcija bila moguća tek kada bi i matica i rasejanje stali iza zajedničkih interesa i podržali jedni druge - objasnio je Mijalković, dodajući da su mnogi zajednički i međunarodni projekti srpskih organizacija u raznim zemljama dobar putokaz za to.
Ukazao je da je najvažnija spona svih Srba u rasejanju Srpska pravoslavna crkva.
- Ma gde živeli i radili, Srbi se uglavnom okupljaju oko crkve. Ona je važna i zbog neprekinute duhovnosti našeg naroda i našeg identiteta, zbog svoje otvorenosti i podrške svim našim ljudima, ne samo onima koji veruju. Ona je važna čak i za one građane koji nisu pravoslavni jer je otvorena za sve i prepoznaje važnost očuvanja zajedničke tradicije i svoju misiju u duhovnom i obrazovnom smislu - naglasio je on.
Prema njegovim rečima postoji trud DKP-a, postoje i vladine službe poput Uprave za dijasporu i Srbe u regionu, koje rade kako i koliko mogu.
- Postoji i mali broj medija ("Vesti", "Zavičaj", Redakcija za dijasporu RTS...) koji se bave dijasporom, ali se čini da je to ko kap vode na užareni pesak - ukazao je Mijalković.
Usklađenost potreba matice i dijaspore zahteva, kako ističe, mnogo intenzivniji, sistemski pristup, veće otvaranje svih ministarstava i državnih organa prema pravima i potrebama naših ljudi u dijaspori. Smatra da bi Srbija imala veliku dugoročnu korist kada bi otvorila nove dopunske škole tamo gde ima dovoljno naših građana i dece.
Očekujemo pomoć države
- U razgovorima sa našim ljudima ovde i u višegodišnjem radu Prosvjete vidim da se traži i očekuje mnogo veća pomoć i podrška države Srbije. Mi vidimo da druge matične države - od Češke, Grčke, Rusije, Izraela, pa do Turske i Hrvatske - ulažu mnogo u podršku svojim zajednicama u Austriji. Svi oni imaju škole na svojim jezicima, koje matične države finansiraju, pravo na jezik i kulturnu podršku. Srbi to nemaju, iako je saradnja naše dve države odlična, kako kažu - ističe Mijalković.
- Austrija je dobar primer - u Beču je najveća koncentracija naših ljudi u Evropi, a osim skromnog dugogodišnjeg projekta Prosvjetina škola srpskog jezika (koja se delom sufinansira kroz konkurse Uprave za dijasporu) ne postoji druga mogućnost da se srpski jezik u Austriji uči kao takav. Znam da u Ministarstvu prosvete i nekim institucijama vlada zabluda da je Austrija to rešila kroz takozvanu BHS nastavu maternjeg jezika, ali nažalost to nije tako. Umesto svog autentičnog jezika, deca uče politički "novogovor" na kome nikako ne mogu da izgrade svoj izvorni identitet, niti se osposobe za dobru komunikaciju i obrazovanje na svom jeziku, a da o nekom povratku u Srbiju i ne govorimo - podvukao je Mijalković.
