Glas dijaspore u "Vestima" (9): Matica nas je zapostavila
Milisav - Mića Aleksić, rodom iz Kosjerića, u Parizu je od 1972. godine.
Tada je bio rukovodilac Jugoslovenskog obrazovnog centra koji je delovao pri Ministarstvu spoljnih poslova. Od tada do danas, Aleksić je dijasporski aktivista, godinama na čelu Skupštine Srba u Francuskoj, potom Saveza Srba Francuske, pa poverenik Vlade Srbije, zatim potpredsednik Svetske skupštine dijaspore, sada je predstavnik srpske dijaspore u Evropskom parlamentu u Briselu.
Od Vlade Srbije na čelu sa Anom Brnabić, iako joj to, kako kaže, možda nije ostavljeno u nasleđe, ipak očekuje da će dijaspora doći na red, iako zna da u zemlji ima prečih stvari.
- Ne znam da li je premijerka ranije imala dodira s dijasporom. Pretpostavljam da ima savetnika koji se bavi nama u rasejanju, pa očekujem da će postaviti direktora Uprave za dijasporu, da neće isterati dijasporu iz Vasine ulice gde je već jednim delom potisnuta useljenjem Kancelarije za saradnju sa Kinom i Rusijom, očekujem da će naći vremena za sastanak sa predstavnicima dijaspore sveta, kao što se to nekad i činilo. Mišljenja sam da će premijerka, kad se oslobodi nekih potencijalnih poslova, naći vreme da posveti dijaspori i da će biti, u konačnom zbiru, zapamćena po pozitivnim rezultatima.
Aleksić ističe da mu u odnosu države prema rasejanju najviše smeta što retko ko spominje dijasporu, pa zaključuje da je ona zapostavljena.
Fali nam ministarstvo
- Od 2012. godine mi nemamo svoju legalnu instituciju. Posle ukidanja Ministarstva za dijasporu, potom Kancelarije za dijasporu, stvorena je Uprava za dijasporu pri Ministarstvu inostranih poslova, koja nije nikad profunkcionisala i do danas nije konstituisana. Naši građani su navikli da kad dođu u zemlju, dođu i u Ministarstvo za dijasporu kao u svoju najrođeniju kuću, tu su dobijali kompletne informacije o svim zbivanjima i novinama u zemlji. Ministarstvo za dijasporu je, pogotovo pred odmore i novogodišnje praznike, davalo razne informacije, pozivalo građane da svrate u njihove prostorije. Do saznanja o našim problemima i do odgovora došlo bi se ukoliko bi bilo komunikacije sa dijasporom. Službenici koji su ostali u Upravi za dijasporu se trude i pokušavaju da nam pomognu koliko je u njihovoj moći, ali nemaju nikakvu odlučujuću reč, za sve moraju da pitaju Ministarstvo spoljnih poslova i tu se sve zablokira. Evo još jednog primera: raspisivanje konkursa za sufinansiranje projekata u dijaspori. U većini na konkursu prođu predlozi iz matice, koji, iskreno, nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa dijasporom, obično su to individualci, a i za projekte koji, eventualno, prođu, dijasporci se moraju načekati od šest do 12 meseci. Zaključak je da aktivnosti dijaspore nisu interesantne za maticu, što nije slučaj sa dijasporama drugih zemalja - kaže Aleksić.
Bilo nekad
U toku godišnjih odmora ranije su organizovani skupovi, letnje škole za našu decu, mobe, književne večeri, izložbe naših slikara, teklo je lako i zemljaci su bili zadovoljni. Toga više nema. Naša dijaspora danas plaća najskuplje avionske karte na svetu, ne postoje etničke karte kao nekad. Ili, nekad su u avionima bila obavezna dva slobodna mesta za članove porodice u slučaju smrtnih slučajeva. Ni toga više nema. Ili, karte su jeftinije za arapske zemlje nego za destinacije u Evropi. Ovo su samo neki od primera, a ima ih napretek.
Glas dijaspore u "Vestima":
1. Beograd se boji rasejanja?!
2. Prvi korak da napravi država
3. Nema strategije prema rasejanju
Komplikovano glasanje
On podseća da je ranije dijaspora imala predstavnike u Narodnoj skupštini i Vladi Srbije u ulozi poverenika.
-To i jeste bio naš davni predlog, to bismo hteli i danas, jer niko bolje ne razume naš život od nas samih. Insistirali smo da dobijemo glasanje i dobili smo pravo glasa, ali totalno neefikasno, jer elektronsko glasanje ne postoji, a neki bi do glasačkog mesta trebalo da prevale stotine, pa i hiljade kilometara. Na sve to, procedura je prekomplikovana i svaki put drugačija. To je skupo, a i izaziva nepoverenje kod glasača, pa se stiče utisak da se namerno prave problemi. S jedne strane se omogućava glasanje, s druge strane onemogućava. Sve je to naporno i za diplomatsko-konzularne predstavnike, za glasače i za Republičku izbornu komisiju. Smatram da se mora pojednostaviti i procedura oko nostrifikacija diploma, pa postaviti povoljnije uslove za investiranje, pojednostaviti kompletnu papirologiju, još je za naše ljude nesigurno da ulažu u maticu.
Na pitanje kolika je odgovornost i na dijaspori, jer institucije poput Skupštine dijaspore ne funkcionišu, Aleksić podseća da je matica jedno vreme po svetu formirala Skupštine dijaspore koje su negde opstale, u većini su se ugasile.
Treba nam samo lepa reč
- Susrećem se sa zemljacima iz cele Evrope i nezadovoljni su. Nekoliko godina nije organizovan nijedan skup, a dijasporske donacije stižu i pokrivaju 14 odsto budžeta zemlje, što bi trebalo ceniti. Posebno je upečatljivo da dijaspora ne traži od matice ništa posebno, samo lep prijem i lepu reč. A da li se neko upitao šta bi bilo da tih četiri miliona građana nisu van zemlje, zauzeli bi mnoga radna mesta, tek bi onda današnje generacije bile bez posla?
Građani drugog reda
- Bila je formirana i Skupština dijaspore pri Ministarstvu za dijasporu, u kojoj su poslanici bili iz celog sveta, pa ni ona ne funkcioniše. Dete kad se rodi, mora da se neguje, pa da prohoda, progovori i nastavi rast. U dijasporskom slučaju skupštine su formirane i onda dignute ruke od njih. Na primer, Skupština dijaspore pri ministarstvu je formirana po Zakonu o Ministarstvu za dijasporu. Prestankom rada Ministarstva za dijasporu, prestala je da postoji i naša skupština, jer nije imao ko da je organizuje. Ja sam učestvovao u izradi tog zakona i predlagao da se zakon ne veže za Ministarstvo za dijasporu, nego za institucije koje u datom periodu vode dijasporu i na taj način bi Zakon o dijaspori važio i danas. I nije moglo da prođe. Naši građani iz dijaspore sumnjaju da je to neko namerno uradio, pa po ovom pitanju dijaspore ne snosi nikakvu odgovornost. Često se dijaspora smatra građanima drugog reda. Samo je u jednom periodu, za vreme postojanja Ministarstva dijaspore, to bilo ispravljeno i onda opet izbrisano.
