Ktitor sa dušom na Kosovu
Vlasnik fabrike nameštaja Ktitor Milija Milosavljević poslednjih godina veoma je aktivan na Tviteru, a ovih dana uzburkao je celokupnu javnost svojim stavom o dolasku Ikee u Srbiju. Iako mu švedski gigant nije direktna konkurencija, ustao je u zaštitu drvoprerađivačke industrije u našoj zemlji.
Mnogi su mu zamerili zbog toga, ali je po sopstvenom priznanju rekao ono što je osećao u tom momentu. Žao mu je ako se neko osetio uvređenim zbog toga. Priznaje da je Ikein nameštaj kupovao i to deci dok su studirali u Barseloni.
Manje je poznato da Milija već godinama stipendira decu koja su ostala bez roditelja. Jedan od njegovih najranijih štićenika sada je direktor banke u Londonu. Od pre nekoliko godina pomaže i Marka Vučinića, dečaka iz Sočanice sa severa Kosova. Njemu su u saobraćajnoj nesreći poginuli roditelji, sestra i brat. Tu je i malena Neila Šipčanin iz Novog Pazara, koja je ostala bez majke, sestre i bake. S ponosom ističe da je ova devojčica njegovo jedanaesto dete, koje namerava da školuje dokle god devojčica bude htela da uči. Živi u elitnoj Užičkoj na Dedinju, a čak 300 dana u godini provodi na savskom splavu.
Doveo Benetona kod Slobe
- Godinama sam bio u upravi Partizana. Tako sam upoznao i čuvenog Benetona. Ugovorim ja njemu sastanak sa Slobodanom Miloševićem, tadašnjim predsednikom Srbije. Krenemo tako zajedno kod predsednika, kad ono ispred kabineta mene vrate. Dovodim ozbiljnog biznismena, pa poljubim vrata. Ubeđen sam da me je Sloba video da bi me uveo u kabinet. Ali nije me video.
Burno detinjstvo
- Rođen sam 23. februara 1960. godine od oca Radovana i majke Milke u Banjskoj na severu Kosovu. Selo je poznato po zadužbini kralja Milutina i Banović Strahinji. Treće sam od četvoro dece. Kad sam se rodio deda Despot je rekao mojoj majci "Mi smo dobili ono što smo želeli, a Srbija ono što joj treba". Mislio je na još jednog vojnika, a moja majka mu je uzvratila "Dosta sam ja dala Srbiji, ovo zlato sam rodila sebi". Inače majka mi je bila sjajna žena, naučila me da budem svoj i da ne podležem ničijem uticaju. U detinjstvu sam bio nestašan, pravio probleme. Jednom rečju mogu da kažem da se selo do moje 19. godine stidelo mene, a posle toga postao sam ponos sela i kraja. Nekada je škola u Banjskoj imala 700 đaka, sada jedva 70. Mnogo volim svoje rodno mesto, pa otkupljujem placeve od Albanaca. Već sam kupio dva, a imam nameru da kupim još četiri placa. Dovoljno je samo da kažu cenu. Vuče na nostalgiju, ali moram da kažem da nisam nostalgičan. Zemljište koje kupim u Banjskoj darivaću crkvi.
- Električar sam po zanimanju. Volim u šali da kažem da imam 24 diplome. I bravar sam i stolar, moler, keramičar, parketar, ma nema šta nisam. Nakon završene srednje škole učenika u privredi u Kosovskoj Mitrovici, sa 17 i po godina krećem za Beograd. Nisam znao koliko treba da putujem, niti gde da izađem. Kažu mi moji "Ništa ti ne brini, Milija, putuješ sve dok voz ne stane". Tako je i bilo, izašao ja u našu prestonicu, kad je voz stao...
Spasao nemačkog partnera
- Zanimljiva je priča i sa Brunom Štajnhofom, poznatim trgovcem nameštaja iz Nemačke. Dođe on tako kod mene u Beograd u vreme sankcija kada smo mi recipročno uveli vize Nemcima. Ne zna to čovek, pa ga zadrže na aerodromu. Dignem ja na noge sve, policiju, pa "izbavimo" Bruna. Kaže meni čovek: "Dobro si to izveo Milija. Nego pitam se da li si ti moćniji u svojoj zemlji, nego ja u Nemačkoj ili je ovo zemlja bez zakona". Slegnem ramenima i pošteno odgovorim: "Ovo drugo".
Gazda iz Mačve
- Zaposlio sam se u preduzeću Svetlost kao električar, a onda kao njihov radnik prebačen u smederevsku čeličanu. Lepo mi bilo u Železari. Bio sam najmlađi, pa me slali da kupujem doručak za 120 ljudi. Ovaj hoće ovo, onaj ono, pa tako kako sam bio mlad pogrešim i kupim ono što nije trebalo. Ljute se oni na mene, umalo batine da dobijem. Kažem ja sebi: "E nećeš više Milija". Sutradan odem i u fabričkim kolicima im dopremim 160 hlebova i deset kilograma mortadele. To je bio znak da neću više da im kupujem doručak. Svi su shvatili poruku.
- Radio sam tu, pa otprilike godinu dana, a posle toga kod jednog privatnika. Popravljao sam kućne aparate, bojlere, pegle, ma sve. Posle odslužene vojske, registrovao sam svoju firmu u Vladimircima u Mačvi. To mesto je slovilo za tvz. poreski raj, a ja mogu da kažem da me za taj kraj vežu najlepše uspomene. Postao sam svoj gazda, zapošljavao sam radnike i mogu da kažem da me je krenulo. Imao sam samo 24 godine, kada sam se upisao u prvih 12 ktitora Hrama Svetog Save na Vračaru. U tih prvih dvanaest ktitora pored mene bili su poznati fudbaler Dule Savić i još desetorica Srba iz dijaspore. Uglavnom su to bili stariji ljudi iz Kanade, Australije. To su ljudi uglavnom poreklom sa Dinare, iz Kninske Krajine i Crne Gore. Uglavnom su se ljudi iz pasivnih krajeva selili u te prekookeanske zemlje.
Ekonomski genocid
- Mi zapravo i nemamo ekonomsku politiku. Od 2000. godine napravljen je ekonomski genocid. Uništene su firme, uništeni su radnici, preduzetnici. Strani investitori su dobijali sve subvencije, a domaći se snalazili kako su znali i umeli.
Diploma od patrijarha Germana
- Dobio sam svečanu diplomu od patrijarha Germana, koji me je tom prilikom poljubio u glavu. To sam međutim krio od svog oca, računovođe, a nekad konobara. Da je znao izbacio bi me iz kuće, bio je zakleti komunista. Ma da je znao da imam diplomu od patrijarha, zvao bi miliciju. Takav je bio moj Radovan, a takav je i dan danas.
- Godine 1990. osnivam Ktitor. Iako me pitaju da li je firma dobila ime zbog toga što sam bio ktitor Hramu, moram da kažem da je bilo drugačije. Na ovaj naziv su me zapravo nagovorili jedva, i to jedna žena Hrvatica, koja je bila moj advokat. Kažem, pa kako da firmu nazovem Ktitor, hoće li mi to dozvoliti? Kao nešto razmišljam, pa niko mi ne bi dozvolio da mi se firma zove pukovnik ili major. Kaže ona meni ništa ne brini, tražićemo saglasnost od crkve. Ja ne prestajem da jadikujem: "Pa to će biti teško ljudima da zapamte", a ona meni uzvrati: "Kad se jednom naviknu na to ime, nikada ga neće zaboraviti. Tako je na svu sreću i bilo". Punom snagom sam se posvetio nameštaju za poslovni prostor. Bilo je to vreme poslovne ekspanzije. Predosetio sam da će ljudi otvarati firme i da će im trebati kancelarijski nameštaj. Mnogo sam ulagao u proizvodnju, još više u reklamu. Svi su znali za Ktitor.
Nekad bilo
- U vreme kada je Nikola Pašić bio predsednik Vlade Srbije, postojalo je Ministarstvo šuma. Čak 12 odsto građana je radilo u drvnoj industriji, a 12 procenata se od drveta slivalo u budžet. Danas je taj procenat pao ispod dva odsto. Pa mi bismo danas u Vladi trebalo da imamo kancelariju za drvnu industriju, a ne kancelariju za IT sektor. Bilo bi bolje za sve.
Test prijateljstva
- Početkom devedesetih u Boltonu u Engleskoj bio sam suvlasnik fabrike koja je proizvodila mehanizme za kancelarijske stolice. Tamo sam se i skućio: kupio kuću i auto, hteo sam da postanem Englez, ali nije išlo. Nisam jednostavno mogao. Ubrzo sam prodao sve, i to za manje para nego što sam platio, pa sam se vratio u Beograd. Ima jedna zanimljivost vezana za taj period mog života. Tamo sam imao prijatelja i poslovnog partnera Engleza, njegovo ime je Beri Džons. Dolazio čovek ovde, pevao, pio, nosio šajkaču.
- Ma znao ga je ceo Beograd. Njegova ćerkica, dete od četiri, pet godina me je obožavala. Zbog mene je učila i srpski jezik. Kad su uvedene sankcije, zovem ja mog Berija. Prekide mi čovek vezu. Oduzeh se ja, pa mislio sam da smo prijatelji, ortaci. Ali gle čuda njegovo dete mi šalje pisma. Piše mala: "Znam šta se desilo u vašoj zemlji, žao mi je". E ta su me pisma u dušu dirnula. S druge strane moj prijatelj i partner Đorđo Longo iz Italije me zvao odmah po uvođenju sankcija. Kaže čovek: "Znam ja za odluku moje vlade o embargu i stidim se toga. Ako ti treba bilo kakva pomoć, tu sam za tebe i novčano i moralno". E to su trenuci, kada čoveku bude puno srce.
Od Rusije do Nigerije
- Kad sve saberem i oduzmem vidim da je moj Ktitor jedna od retkih firmi koja traje evo već 27 godinu. Imao sam prvu pravu robnu kuću u postkomunističkoj Srbiji. Prodavali smo svašta: tepihe, kuhinje... Firma je rasla i to nije samo moja zasluga, nego rad mojih radnika. Imao sam sreću da sam birao dobre kadrove. Prošao sam svašta, tako je to kad imate veliku firmu, uglavnom svi traže pare. Da li sam davao: pa davao sam. Bilo je to vreme višestranačko, koje nam je donelo više štete nego koristi.
- Sa firmom sam i ja sazrevao. Uvek nekako kažem da kad ste u poslu morate imati prijatelje i u nadzemlju i u podzemlju. Pre nekoliko godina podigao sam halu na periferiji Beograda, u naselju Altina. Znatan deo proizvodnje plasiram u inostranstvu: Rusija, Nigerija, Libija.. Sve poslove sklapam sam, ni u jednom slučaju ne pomaže mi država. Nikakve kredite ne tražim, ne molim za pomoć, tako da niko ništa ne može da mi prigovara... Svoj sam na svome.
- Suprugu Suzanu upoznao sam na dočeku Nove godine 1991. godine. Imamo dvoje dece Milicu i Dušana. Iz prvog braka koji je trajao kratko imam ćerku Jelenu.
