22 godine od pogroma Srba u "Oluji": Pamtimo zbegove i jame
Sa samo devet godina osetila je sav besmisao rata i mržnje prema drugom narodu. Samo zato što je bila Srpkinja našla se u zbegu od 200.000 Krajišnika koji su avgusta 1995. godine spasavali glave.
Đurđica Popović danas ima 31 godinu. Ekonomista je i radi, a javnost ju je upamtila kada je pre dve godine na mostu Rača izgovorila da se "tih dana, nažalost, nisu brojali dani, već izgubljeni ljudski životi".
Na mostu koji spaja Srbiju i Srpsku tada je prvi put održana zvanična komemoracija svim žrtvama Oluje.
Od tada, tužan početak avgusta je u Srbiji i Republici Srpskoj je državni dan sećanja, a centralna manifestacija ove godine biće održana u Veterniku kod Novog Sada uz prisustvo najviših državnih, crkvenih i vojnih dostojanstvenika.
Đurđica za "Vesti" upozorava da to nikako nije dan kada treba da mrzimo, već da se sećamo.
- Dobro je što su se sa obeležavanjem ovog datuma neki ljudi osvestili, što su mnogi saznali za stradanje koje smo prošli. Nažalost, srpski narod nema kolektivno sećanje. Zaboravili smo i Jasenovac, Prebilovce, razne jame iz Drugog svetskog rata, pa čak i da je mnogo pre početka poslednjeg rata u Hrvatskoj oko 100.000 Srba proterano iz većih gradova - priča Đurđica Popović.
Ove godine neke nevladine organizacije su pokrenule inicijativu da se u Srbiji i Srpskoj tokom obeležavanja na prognane i oko 2.600 ubijenih Srba u "Oluji" obustave sve zabavne manifestacije.
- Od srca sam potpisala peticiju da se mnogi koncerti i slični događaji odlože. To su dani kada Srbi treba da se sa pijetetom sećaju svojih žrtava - kaže Đurđica.
Srodio se narod
Svi u porodici Đurđice Popović rade. Ona i sestra Milena su u privatnim firmama, a majka u prodavnici. Otac je nezaposlen, ali ne odbija nijedan posao kada naleti.
- Nismo imali Bog zna kakvu dobrodošlicu ili pomoć kada smo stigli u Srbiju, ali vremenom se i to promenilo, narod nas je prihvatio. Verovatno je trebalo malo vremena da se oni priviknu na nas, a i mi na njih. Različiti su to mentaliteti - kaže Đurđica.
Zahvaljujući agilnosti direktora Veritasa Save Šrtpca i još nekih viđenijih Srba u RS, koncert Marije Šerifović u Banjaluci ove godine je pomeren. Nažalost, to se nije dogodilo sa Lav festivalom u Vrnjačkoj Banji.
- Pisala sam organizatoru i lokalnim vlastima, objašnjavajući im zbog čega bi bilo dobro da taj program odloži za nekoliko dana. Nažalost, nisam dobila odgovor. Otuda mislim da bi se ovaj problem najbolje rešio donošenjem određenog zakona na nivou Srbije i Srpske - kaže naša sagovornica.
Poslednja zora pod Velebitom
Đurđica Popović je rođena u Zalužnici, ličkom selu podno Velebita. Priseća se, umesto u zbegu, tog dana je trebalo da bude u svatovima.
- Birala sam šta ću obući, kakvu ću frizuru napraviti. Izabrala sam haljinicu i lakirane cipelice. Oko četiri sata ujutro probudila nas je pucnjava. Nije to bilo neobično, ali tada nisam ni pomislila da mi je to poslednje svitanje u rodnom mestu. U plamenu je nestalo sve što su pokoljenja stvarala - beležila je Đurđica.
"Nestali" i "nepoznati"
Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.859 poginulih i nestalih Srba tokom i posle "Oluje". Od toga je 1.209 civila, a tri četvrtine je starije od 60 godina.
Savo Štrbac upozorava da je među žrtvama i 546 žena, od kojih je četiri petine starije od 60 godina što predstavlja jedan od neslavnih rekorda sukoba na prostoru bivše SFRJ.
- Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvetljena sudbina 1.064 Srbina, dok se na evidenciji nestalih vodi još 795 osoba, od čega su 588 bili civili. Hrvatska izbegava ekshumacije oko 165 posmrtnih ostataka, pokopanih uglavnom pod oznakom "nepoznat". Isto se bez valjanog razloga oteže i s identifikacijom 379 ekshumiranih posmrtnih ostataka - ističe Štrbac i naglašava da kao što u Haškom tribunalu niko nije odgovarao za ovaj zločin, to se decenijama unazad događa i pred hrvatskim pravosuđem.
Jovo Vučenović: Još sanjam Krajinu
Pre dve decenije oko 6.000 Krajišnika izbeglih pred Olujom naselilo se u Busijama i od pustare koja je bila predviđena za deponiju izgradili su prigradsko naselje Zemuna.
Ovo mesto od 1.300 kuća ne postoji na geografskim kartama, a svi znaju za njega. Tu, između Batajnice i Ugrinovaca, oko 80 odsto stanovnika su izbeglice iz Hrvatske i BiH, a kako kažu, to je najveće Krajiško selo na svetu.
Banijci, Kordunaši, Slavonci, Srbi iz Bosne, izbeglice sa Kosova... Među njima je i Jovo Vučenović.
Živeo je u Kninu, a roditelji su mu iz sela kraj Sinja. U tom selu je do 1941. živelo oko 40 pravoslavnih porodica. U obližnjem manastiru Dragović, podignutom 1395, danas žive dva monaha koji su jedini pravoslavci tamo.
- Sve je počelo 1991. kada su svim pravoslavcima dali otkaz u čitavoj Hrvatskoj, a kažu da nisu počinili genocid. Proterali su nas za samo 24 sata. Nas tamo jednostavno ne žele. Nama je sve ostalo tamo, a jedino nam nisu uzeli dušu i sećanje. Oko 70 porodica, a to je oko 300 ljudi, otišlo je iz tog dela gde sam ja živeo - priča Jovo.
Sećanja mu se smenjuju. Na 1991. kada je bio u zabludi da rat ne može da se desi, ali drugi nisu razmišljali kao on. Pa na 1995. kada se zatekao u kući u vreme napada.
- Ostavio sam auto u garaži, a od komšije uzeo traktor koji nikad ranije nisam vozio. Povezao sam 27 komšija do Banjaluke, gde smo prenoćili, već sasvim pokisli i izmoreni - seća se Jovo.
Mučila ga nostalgija, sanjao je zavičaj, pa je pre dve godine otišao u svoje selo i manastir. Video je opljačkane i srušene kuće, sve sravnjeno sa zemljom.
- Prava pustinja u kojoj nema ni ptica, a kamoli života. Dve nedelje nisam mogao da dođem sebi - kaže Jovo.
Sećanja naviru dalje. Kada je došao u ravnicu, s ženom je kupio zemlju od države, 400 maraka po aru blata i smeća. Sve su napravili sami, s jakom voljom i željom.
- Država je sigurno mogla više. Sami smo finansirali izgradnju vodovodne mreže. Sada gradski vodovod neće da je primi jer nije po njihovom projektu kojeg tada nije ni bilo. Vlasti nas se sete jedino kada treba da nam uzmu novac. Na kraju nas potapšu po ramenu i kažu da će biti bolje - priča Jovo krajiške muke.
Mrtav grad
- Srbi su tamo živeli 700 godina. Nismo juče došli i okupirali Hrvatsku kao što oni pričaju. U Kninu je bilo 90 odsto Srba, a sada je mrtav grad. Ljude su odatle planski iseljavali. Ponekad sinovima pričam kakvo je tamo bilo moje detinjstvo. Tada se živelo mnogo bolje, standard je bio veliki, imali smo siguran posao i solidna primanja, išlo se na letovanje i ekskurzije - kaže Jovo.
