Nije Srbija između Istoka i Zapada nego od izbora do izbora
Mogu li i hoće li se građani Srbije odmoriti od političkih kampanja? Kako je politika od načina organizovanja u jednoj zajednici i upravljanja u njoj postala proizvod (najčešće) bez kvaliteta i sadržaja, o kome se konstantno priča i piše?
Zemlja izbora i kampanja
Srbija je zemlja izbora. Od 1989. do danas održano je 12 predsedničkih, 12 parlamentarnih, 10 pokrajinskih i 17 lokalnih izbora.
Srbija je i zemlja kampanje. Političkih izbornih kampanja neuporedivo je više nego što je i izbora, a u poslednjih deceniju i više ona je permanentna. Svakodnevna. Srbija, naime, živi političku kampanju.
Srpska politička specifičnost
Tačno je da u svakoj demokratskoj zemlji dan posle održavanja izbora (na bilo kojem nivou) počinje iza scene kampanja za naredne. Tačno je i da ima još zemalja u kojima se izbori (pre)često održavaju.
Međutim, sve političke figure i partije u tim zemljama pre svega čine sve da ostvare ono što su obećale biračima, trude se da zadrže osvojeni deo vlasti, poslanika, uticaja i da radom, ponašanjem i pre svega rezultatima u periodu od izbora do izbora zasluže poverenje birača na nekim narednim.
Dakle, o predstojećim izborima se svakako misli, ali se o njima ne priča dok ne dođe do njih, već se deluje.
U kampanji se samo prezentira do tad urađeno i trudi da se što uverljivije biračima ulije poverenje da će i u narednom periodu tako isto raditi.
Sve je na rečima, a gde su dela?
U Srbiji se pak o izborima samo priča. Očigledni dokaz za ovakvu tvrdnju jeste da se drugi dan po zatvaranju birališta na predsedničkim izborima i u trenutku dok još nema ni zvaničnih rezultata RIK-a već uveliko raspreda o izborima za gradonačelnika Beograda.
I to čak nije priča u kojoj imamo sučeljavanje programa, poređenje vizija razvoja, polemiku o brzini investicija… Ne, sve se svodi na kafansko nadgornjavanje ko bi, posle predsedničke, mogao da sedne u koju gradsku fotelju.
Zašto je to tako? Politiku je, čini se, najbolje objasniti preko ekonomije.
Da bi neki proizvod došao do kupca, odnosno da bi se neki potrošač odlučio da izdvoji novac baš za taj konkretan proizvod, kompanija, fabrika ili neka druga vrsta firme trudi se da njen proizvod ima kvalitet.
Potom ulaže napor da o tom proizvodu obavesti što veći broj potencijalnih kupaca putem medija, oglasa, plasmanom na što većoj teritoriji, isticanjem u što većem broju prodajnih objekata i na što vidljivijim mestima u njima.
Kompanija koja je najbolja u svim tim elementima imaće najveći profit, najveće poverenje potrošača i najveći uticaj na tržištu.
Pročitajte još:
* Prorežimski mediji odgovorili ćutnjom, pa podmetačinom: Zloupotreba stradalih na Kosovu
Ponesi me kući, najbolji sam
Za političare je, u današnje vreme, glasač isto što je za neku kompaniju potrošač. Međutim, veliki broj političara i partija, ne samo u Srbiji, nema kvalitet, ali uprkos tome hoće da ima veliki udeo na političkom tržištu.
I zato umesto kvalitetu, mnogo više pažnje i rada posvećuju promociji ili bolje reći propagandi.
Kao što kompanija angažuje čitave timove koji čine karike u lancu čiji je početak proizvodna traka, a kraj potrošačka korpa, tako i političke organizacije imaju čitav lanac onih koji u svom domenu imaju zadatak da učine sve da se njihova grupacija ili pojedinac iz nje nađu u svojevrsnoj potrošačkoj korpi srpskog glasača. Iznova i iznova.
Kao što kompanije hoće da potrošač i sutra, i prekosutra, i za godinu dana, i tako u nedogled kupuje njihov i samo njihov proizvod, tako isto postupaju i političke organizacije.
Kompanije iz tog razloga mere prodaju, beleže reakcije kupaca i u skladu sa tim pojačavaju reklamu, osmišljavaju akcije, menjaju ambalažu i neprestano održavaju kvalitet. Svakako, prate i šta radi konkurencija.
Političke organizacije pak mere popularnost u javnom mnjenju, beleže reakcije glasača, osmišljavaju akcije, menjaju ambalažu, ali i dalje ne brinu o kvalitetu. Konkurenciju prate samo u onoj meri u kojoj će joj naći slabu tačku da bi mogli da kažu: „Oni su gori“.
Zato imamo neprekidno prisustvo političkih lidera i njihovih timova u medijima. Od konstantnih izjava, osporavanja, kritikovanja, preko otvaranja školskih klozeta, asfaltiranja (pa i sto metara) ulice, krečenja fasade u obdaništima, do pojavljivanja na koncertima, humanitarnim večerima…
Dakle, politika se prodaje kao i svaka druga roba, pa je, ako tako posmatramo i postavimo stvari, normalno da je neko društvo konstantno u kampanji, jer su to principi i zakonitosti potrošačkog društva. Period koji smo nekad zvali izborna kampanja jeste samo i jedino finiš onoga što partije i lideri rade sve vreme.
