Sloga ih održala
Gotovo sva sela na Goliji, Pešteru, Rogozni i Kopaoniku ostala su pusta, neka su davno izbrisana iz "spiska živih", dok mnoga još u životu održava po pet-šest nemoćnih staraca. Posebno je tužna sudbina sela na planini Rogozni, na granici Srbije i Kosova, sa koje se odselilo čak 80 odsto stanovništva.
Jedan od preostalih žitelja Rogozne Desko Vukosavljević (80), iz zabitog Javora, kaže da se sa planine odselilo ili je odumiranjem jednostavno nestalo čak 90 odsto stanovništva, da su opština Novi Pazar i država Srbija nebrigom ovde počinile ekonomski genocid, da ceo kraj odumire i da mu više nema spasa...
Da sve ipak ne bude crno i sumorno pobrinuli su se žitelji Izbica, pitomog sela na padinama ove planine, udaljenog od Novog Pazara nepunih 10 kilometara...
Bili su i Izbičani u bespuću, pretila je opasnost da i oni, jedan po jedan, tiho odu. Na sreću, nisu otišli...
Asfalt spasio selo
- Prvog koji je još pre dvadesetak godina, dok nismo imali ni puta, ni vode, ni perspektive, pakovao kofere, jedva smo ubedili da ostane, potom i drugog, i tako redom... Pomagali smo se i bodrili, a i uporno radili i, evo, svi smo ostali - priča ponosito Rade Maksimović, jedan od najupornijih Izbičana.
Na državu i opštinu decenijama nismo mogli da računamo, setili bi nas se samo kad su izbori i kada treba da platimo porez. Sloga i upornost su nas održali...
Ne pamtimo da se u selu neko posvađao ili pobio, naprotiv, jedni druge podržavamo i međusobno se pomažemo.
Ekonomski smo ojačali, pa niko ne mora trbuhom za kruhom u Centralnu Srbiju, Beograd ili inostranstvo - dodaje Maksimović i naglašava da je izgradnja modernog asfaltnog puta, koji ih je povezao sa Novim Pazarom, bila prekretnica u borbi za spas ovog sela i ostanak njegovih žitelja.
Svaka kuća ima telefon, internet i kablovsku televiziju...
Dijaspora pomogla
- Bili smo uporni, stalno smo kucali na vrata Direkcije za puteve u Beogradu, upozoravali smo na seobe, molili, lobirali... Na kraju su morali da nam urade put - dodaje Maksimović.
Žitelj Izbica Zoran Jeremić, koji je plodan pisac i kulturni poslenik, naglašava da je 1929. godine u selu živelo 326 stanovnika i da ih je i danas skoro isti broj.
- Za ovdašnje prilike to je ogroman uspeh. Neka sela imala su i po 500 duša i škole sa po 150 đaka, a danas nemaju nijednog žitelja. Mi se posebno ponosimo sa više od stotinu mladih koji su garancija da se Izbicama ne može desiti ono što se desilo i dešava drugim selima u ovom kraju. Ponosimo se i crkvom Svete Trojice, prvom u Raško-prizrenskoj eparhiji koja je izgrađena posle martovskog pogroma na Kosovu, i seoskim domom koji nam je još u izgradnji... Odvajali smo od usta da ih sagradimo, pomogli su nam i mnogi donatori iz zemlje i inostranstva, poslednjih godina naterali smo i opštinu Novi Pazar i državu da nam bar malo pomognu - priča Jeremić.
Mada još nije kompletno završen, naš seoski dom, površine 400 kvadrata, stecište je mladih, u njemu je uvek živo... Imamo jaku folklornu sekciju, školu slikanja, klub književnika...
Obnova biblioteke
- Još pre 100 godina imali smo biblioteku koju nameravamo da ponovo obnovimo. Želimo da naša mladost ovde ostane i da se lično uveri da se, kad je sloge i upornosti, i ovde može lepo živeti - dodaje Jeremić.
Mada opština i država decenijama ne posvećuju nikakvu pažnju selu, u Izbicama veruju da su pogrešili svi oni koji su otišli.
Neki su se, kažu, skućili negde na periferiji Kragujevca ili Kraljeva i životare, a neki su, pošto su propale fabrike u kojima su radili, postali proleteri bez posla i perspektive.
Da su se upornije borili za ostanak na svojoj rodnoj grudi, možda bi danas na Rogozni sve bilo drugačije.
Opština i Vučić
Posle mnogo godina Izbičani su od opštine za svoj seoski dom dobili 5.000 evra, uspeli su nedavno da se sretnu i sa premijerom Aleksandrom Vučićem koji im je obećao još 20.000 evra...
- Niko nas iz opštine i države nikada nije ni posetio, ni pomogao. Nadamo se da će premijer održati obećanje i da će se odnos prema nama i uopšte prema selu iz temelja promeniti - poručuju Izbičani.