Nema ništa osim gole duše
Kiša, sneg i blato raskaljali su i blokirali zemljane i makadamske puteve na Goliji, pa se teško se stiže do većine sela na ovoj planini. Do zabite Pačevine, gde sam živi teško bolesni i poluposketni starac Dušimir Vuksanović (87), dolazi se samo traktorom i to sa dobrim lancima.
Od polovine novembra Pačevina je u blokadi, a da bi starini Dušimiru uručili donaciju iz Australije (100 dolara), koju mu je poslao naš čitalac V. P. iz Perta sa porodicom, morali smo da angažujemo domaćina iz susednih Troštica, Miloja Miljkovića.
On je u susret sa novinarom "Vesti", Dušimira dovezao traktorom i potom ga istim "prevozom" vratio kući.
Obilazili, pa opet zaboravili
Pod pritiskom medija, radnici Centra za socijalni rad u Novom Pazaru obišli su, pre sedam godina, Dušimira nekoliko puta, obećavali su socijalnu pomoć i tuđu negu, ali od toga ničega nije bilo "jer je Dušimir poljoprivrednik i ima puno zemlje".
Osim 100 australijskih dolara, Dušimiru smo, uz razumevanje i pomoć nekoliko dobrih ljudi iz Novog Pazara, poneli brašno, kafu, šećer i lekove u vrednosti od 50 evra.
- Bog vam dao sreću i zdravlje! Sedam godina nisam kročio iz sela. I tada me je terenskom ladom nivom do Svilanova vozio jedan drugi komšija. Bio sam teško šlogiran i jedva sam se izvukao. Niti sam išao lekaru, niti na rehabilitaciju, niti sam lekove redovno imao. Sam Bog mi je produžio život. Desna ruka mi je ostala nepokretna, a i desna noga je problematična. Ipak, ustao sam i bar nakratko mogu da stojim - priča Dušimir.
Radost zbog pristiglih poklona nije mogao da sakrije.
- Prvo sam pomislio da mi novac šalje moj rođak, koji je davno emigrirao u Kanadu, a eto, ispostavilo se da me se setio meni nepoznati dobrotvor iz daleke Australije. Hvala mu do neba! Neka ga Bog čuva! Meni ova donacija i namirnice koje sam dobio mnogo znače. Nemam nikakva primanja, ni socijalnu pomoć, nemam ništa osim gole duše. Da nije komšija iz susednih sela, koji mi povremeno donesu hleb i lekove, odavno bih bio pokojni. Dok sam mesecima ležao nepomičan, nemoćan i šporet da naložim i potpalim, komšinica Milka Đoković i njen suprug Radoš su mi uvek pristizali u pomoć. Nažalost, oni više ne žive u Pačevini, a pošto u selu imaju kuću, samo su leti ovde, a i zimi me povremeno posete i mnogo mi znače. I porodica Milije Miljkovića, koji me je danas dovezao traktorom, mnogo mi pomaže. Pomažu i drugi, ali na žalost, malo ih je, jer su sva sela oko Pačevine ostala pusta ili sa po nekoliko mahom staračkih domaćinstava - ističe Dušimir.
Moli nas da zabeležimo i večnu zahvalnost svima koji su bili uz njega.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Kad mi je bilo najteže, osim komšija, pomogli su mi humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović i čitaoci "Vesti". Nikada neću zaboraviti Gvozdena Paunovića, mog ispisnika, rodom iz Čačka, koji je svoj radni vek proveo u Švedskoj. Sa sinovcem je došao u Pačevinu da me podrži i da mi pomogne. Uručio mi je tada nekoliko stotina evra, a još 1.000 evra uplatio je na moju štednu knjižicu ovlastivši komšinicu i rođaku Dušicu Vuksanović da me tim novcem izdržava. Trajalo mi je dugo i pomoglo mi je da preživim. Ne znam da li je Gvozden još u životu, i on je tada bio star i bolestan, a ako je živ, šaljem mu najtoplije pozdrave i večnu zahvalnost - poručuje Dušimir pre nego što će ponovo sesti u traktorsku prikolicu, ova starina sa Golije.
Nema mnogo želja
- Ne znam još koliko ću izdržati. Porodicu nisam imao i nemam nikoga svoga. Samo Bog, komšije i dobri ljudi koji mi ovako povremeno pomažu odlučiće kako će mi biti u narednom periodu. Nemam mnogo želja, a najviše bih voleo da zaspim i da se ne probudim, samo se bojim da ponovo ne padnem na postelju - kaže Dušimir.
