Strah i beda teraju u svet
Malo je firmi koje rade u Lešku i Leposaviću nekada poznatom rudarskom kraju, puste su ulice, prazne prodavnice, kafane i kafići, ljudi retko izlaze iz kuće, svi nestrpljivo i sa zebnjom iščekuju nove vesti iz Beograda, Prištine i Brisela...
Zebnja oko srca
- Odavno ne pamtim goru zimu, dva meseca bilo je ledeno kao u Sibiru, potom je otoplilo, pa ponovo sa novim snegom zahladnelo, a nama koji živimo ovde u podnožju Kopaonika i uz "granicu" sa Srbijom uvek je hladno i oko srca, jer smo u stalnom strahu: hoće li ovo ostati Srbija ili ćemo svi biti isporučeni Hašimu Tačiju i Republici Kosovo, ja se još osećam državljaninom Srbije, nisam uzeo kosovska dokumenta, a odbio sam i Tačijevu penziju od 75 evra, mnogi nisu - žali se, dok u maloj kafanici u Donjem Jarinju ispija rakiju, meštanin Dragiša - Gile Premović.
- Baš ovde su, do zuba naoružani, nedavno bili pripadnici albanske specijalne jedinice ROSU, nije nam bilo svejedno, ali ni njima, drhtali su od straha, kasnije su ih u Prištini proglašavali herojima, a dobro znaju da bi ih ovde, da smo hteli, za desetak minuta "pojeo mrak", još mi imamo snage i volje da se branimo - ističe Premović.
Nada u Srbiju
- Mada je ovde u Jarinju uspostavljena granica i carina, nadamo se da nas Srbija neće tek tako prepustiti Prištini i da sever Kosova nikada neće biti ni takozvana Republika Kosovo, niti Velika Albanija. Ali, brine me velika nezaposlenost, kad nema posla nema ni perspektive, bojim se otići će nam mladost, šta će nam teritorija kad ne bude mladih ljudi - pita se starina Gile.
Lešak je deo opštine Leposavić, uvek je bio deo Srbije, voljom Petra Stambolića "poklonjeni" su "uz jednu večeru" Fadilju Hodži. Svi kasniji pokušaji da se otrgnu od Kosova i vrate u Srbiju ostali su bez rezultata.
- Imali smo veliku fabriku Lole koja je upošljavala blizu 1.000 radnika, a sada je pred gašenjem, ponosili smo se rudnicima i flotacijom koji ne rade, imali smo i veliko nalazište bazalta gde je do nedavno radilo tridesetak mladića. I to je zatvoreno. Deo žitelja Leška i Leposavića radi u susednoj Raškoj, ali i tamo se sve ugasilo. Još po malo posla za našu omladinu bude u sezoni na Kopaoniku, nedovoljno da opstanemo - žali se Giletov prezimenjak i komšija Stanimir Premović.
U pustoj glavnoj ulici u Lešku, dok čeka autobus, srećemo Ankicu Lakićević, šeficu računovodstva u lokalnoj osnovnoj školi...
Sve je prazno
- Pogledajte, sve je prazno, nigde žive duše.. Samo džipovima povremeno prođu belosvetski "panduri" kojima ne verujemo i kojih se bojimo. Bezbednost je ovde loša, neizvesnost velika. Iznad nas su samo nebo i strah sa kojim izgleda moramo da živimo. Ako želi da nas ovde zadrži Srbija treba i da nas zaposli. Da bi ostali moramo dobro ili bar pristojno da živimo - priča Ankica.
Malo dalje u Leposaviću nešto življe, ali i u centru opštine: nezaposlenost, neizvesnost i siromaštvo "ubijaju" sve planove mladih ljudi.
- Rade samo rudnici Crnac, Belo brdo i Flotacija Kopaonik, koji su deo Trepče... I to žele da nam uzmu i sve ugase... Ako Srbija dozvoli da nam Isa Mustafa i Hašim Tači uzmu rudnike koji prehranjuju bar 3.000 ljudi, ostaje nam samo jedno: da se pokupimo i krenemo "niz Ibar", zato sa oba uha svakodnevno čekamo vesti iz Beograda i Brisela - priča Dragomir Virijević, radnik flotacije Kopaonik u Leposaviću i otac troje već odrasle dece...
I školstvo na udaru Albanaca
- Sin treba da upiše fakultet, ćerka srednju školu... Sve to imamo ovde na severu Kosova. Međutim, Albanci nameravaju da i školstvo stave pod svoju šapu, zbog toga sam u dilemi: da li deca ovde da se školuju ili da idu negde u Srbiju... Mnogi školovani ljudi su već otišli, većina prebacuje decu "preko granice", ako nam ode, a već uveliko ide, inteligencija, svi će otići i loše nam se piše - žali se Virijević.
Muke na granici
Mada Beograd tvrdi da sa Kosovom nema granice, kontrola na integrisanom prelazu Jarinje je rigorozna, skoro kao i na granicama sa Bugarskom i Mađarskom, razlika je što se još ne traže pasoši...
- Svi mi iz Jarinja, Postenja, Bistrice, Šarpeja, Tresave, Leška.... vezani smo za susednu Rašku gde mnogi od nas rade. Kad prelazimo "granicu" čekamo u dugim kolonama, a kad pođemo na raščansku pijacu ili se vraćamo sa pijace za tele ili svinju traže nam da platimo carinu.... Eto, tako živimo - priča poljoprivrednik iz Bistrice Dragan Lazić.
