Lice i naličje života Srba u Gnjilanu (1): Duša boli, ali nemaš kud
Nešto pre osam ujutru Ranđel Bušatović je zamakao za uličicu Stojadina Trajića. Konačno sunce, pomislio je gledajući u vrhove crkve Svetog Nikole, već neko vreme zagrađene skelama. Tik uz crkveno dvorište bratanac je iznajmio crkveni lokal, pa od tada Ranđel okreće ćevape, secka suhomesnato i krastavce, kuva kafu, čaj, nudi rakiju u centru Gnjilana. I tako do kasno uveče.
Danas je Sretenje, pomislio je. Isti tren, oči mu se raširiše od užasa. Iznad glave visila su mu dva kukasta krsta. U šoku je jedva natuknuo naočare na nos, da bi bio siguran da dobro vidi. Pisalo je "Ubi Srbina". Kao da jednom nije dovoljno, crnim lak sprejom pisalo je dva puta. Iznad izloga lokala i posred odžaka od roštilja.
- Živim gore, malo dalje od centra i evo dovde idem svaki dan pešaka. Ni moja porodica ni ja nikada nismo imali probleme sa Albancima, ni moj deda, ni moj otac. Uvek smo živeli lepo i danas živimo lepo - priča Ranđel gledajući pravo u grafite.
Bilo je tu još poruka. Na natpis "UČK" (Oslobodilačka vojska Kosova) je već navikao. Ima ga na ogradi svoje kuće, pa ga više i ne primećuje. Potpis "Q. Q." vidi prvi put vidi. Neki Srbi su se raspitivali kod lokalnih opštinskih činovnika šta je to, rečeno im je - rok grupa.
- Ovde sam najstariji Srbin u Gnjilanu. Imam 64 godine. U ulici imam komšije s kojima se lepo slažem, a ovde mi dolaze prijatelji. Što se mene tiče, živimo kao što smo ranije živeli. Imamo jednu našu šalu, jednu priču, ne svađamo se, jedan drugoga ne mrzimo. Sa ovim grafitima, nije mi svejedno - dodao je on.
Uvrede i na pijaci
Od 1999. godine Srbi iz Kosovskog Pomoravlja prodaju svoju robu na improvizovanoj pijaci u Gnjilanu u uličici Stojadina Trajića. Pijaca je ponedeljkom, sredom i petkom, ali ovih dana uglavnom nema nikoga. Mile Stanković iz sela Domorovce i tog dana je izašao da proda zimnicu. Više su mu prilazili zbog grafita koji je stajao na tezgi pored njegove "Mrtve vam j...". On je ćutljivo čekao mušterije. Taj dan nije ništa prodao.
To je neko sa strane
Kosovska policija je brzo završila svoj posao, pa je Ranđel požurio da usluži goste. Redovni su već stigli i začas zauzeli sve stolove.
Osim Bušatovića, u gradu ima oko 50 Srba. Tu su i Todorovići, Maksimovići, Vitkovići... Njegov lokal i Vodenica preko puta su jedina dva ugostiteljska objekta u gradu koje drže Srbi. Gosti su uglavnom Albanci.
- Što nas pitaš za grafite? Pa, mi smo svi Albanci - javila se jedna redovna Ranđelova mušterija.
Posle kratkog objašnjenja nastavio je:
- Žao nam je. I kod nas krv teče isto kao u Srbina. Meni je ovo šokanto, ali molim te, nemoj da me slikaš.
- To ne može da bude neko odavde - dodao je čovek u crnom kaputu zauzevši busiju za stolom kraj vrata.
- To je možda došao neko sa strane. To je možda i nama poruka. Mi smo ovde rođeni i siguran sam da ti huligani što su pisali nisu iz Gnjilana - pokušao je da ubedi.
Mala ćevabdžinica u stvari je kiosk okrečen u žuto. Tog jutra po njemu su napisane poruke mržnje, unutra se tiho čuju ritmovi turske muzike, Ranđel sipa sok da posluži mušteriju. Obilazi skromnih pet stolova. Po dve stolice za svakim. Ranđel je za svoj rad dobio tri nagrade, potrčale su mušterije da ga pohvale. I on i gosti kao da se trude, bar pred novinarima, da što brže i bolje "prekreče" problem.
Ko je dobro pregazio tlo južno od Ibra, razume tu koreografiju.
- Tri odlikovanja gospodin ima, što za uslugu, što za gostoljubivost... Mi se ovde lepo držimo. Pričamo viceve, sprdamo se na međunacionalnoj osnovi. Nekad ispadne žrtva Albanac, a nekad Srbin i tako. Ne, ne i ne, nikada nismo imali takvih problema. Incident nikad od kada postoji ovaj lokal. I suprotno je isto srpsko, Vodenica samo melje - dodala je treća mušterija.
- Ja sam zadovoljan, živim od njih - nadovezao se na pitanje i sam Ranđel.
- Razumem šta me pitaš - nastavio je treći muškarac, obučen u svetlu trenerku. - Ne može ovo da unese tenzije. Mi smo naučili. Mi zbivamo šale nauštrb... Kod nas ovo neće napraviti ništa, ali pravi među ljudima koji ne poznaju situaciju - dao je svoje viđenje.
Pročitajte još:
* "Haradinaj je test za Evropu - da li je legalno ubijanje Srba"
* Priznanje Kosova stiglo na sto?
* "Vučić je neodgovoran i samovoljan, ne štiti interese Srba"
Suživot je samo privid
A situacija je takva kakva je. Za Srbe u Gnjilanu, mučna, teška, dušebolna, stresna, ali nemaju kud.
U Gnjilanu se istovremeno živi u dva sveta. Jedan je uglađen. Kada komšije Albanci neki iskreno, neki paradno, potrče da daju podršku komšiji Srbinu kome su huligani na zidu ćevabdžinice napisali "Ubi Srbina". Drugi je surov. Dešava se dve ulice dalje, kada deca ljubaznih komšija Albanaca izađu na ulicu i vređaju jedinu srpsku porodicu. Gde niko, sem Ćerima, neće da se igra sa malim Bogdanom. Gde on sa svojih pet godina u pustom dvorištu udara tenisku lopticu u zid, čekajući svog drugog drugara da jednoga dana dođe - Novaka Đokovića.
Na putu do kuće Bušatovića bilo je još poruka mržnje upućenih Srbima. Kosovska policija je za sve njih privela jedno maloletno lice. Kažu, nema saučesnika. Jasno i dovoljno nacrtanih slika da se razume da je suživot, samo privid.
Okupljanje u porti
Crkva Svetog Nikole u Gnjilanu je podignuta 1861. godine na temeljima starije, omanje crkve u centru grada. U njoj se čuva zbirka ikona i knjiga. U samom gradu je ostalo desetak srpskih porodica, pa je porta crkve mesto njihovog okupljanja.
Gledaju srpski rijaliti
Razgovor u ćevabdžinici otišao je u Beograd. Jedna Ranđelova mušterija je tamo nekada vozila kamione.
- Dobro da niste iz Marinkove bare. Gledam ovaj Hepi TV, pratim redovno. Gledam Vesnu Rivas i ove ostale učesnike - nastavili su da nabrajaju.
Komentarisali su i aktuelnu politiku onako kako je oni vide.
