I dalje sanjam ljudske trupove
Odjednom život oko mene puče i pretvori se u pepeo i prah, moje srce kuca, ali krv je stala, samo jedan tren postao je večnost - gledajući u crni mermerni pokrov pročitala je stihove Jelena Stojanović. Suze su joj lile dok je gledala u Mirjaninu sliku. Uzdahnula je:
- Nama je taj dan večnost i biće dok smo živi. Kako, to samo mi znamo.
Mirjana Dragović imala je samo 20 godina kada je pre 16. februara 2001. poginula u napadu na šest autobusa Niš ekspresa u Livadicama kod Podujeva. Tragedija je odnela još 11 života, 43 je ranjeno. Porodice se svake godine, zajedno sa meštanima, okupljaju se na dan posle Sretenja, u crkvi Svete Petke u Lapljem Selu kako bi odali počast žrtvama terorističkog napada.
- Često pomislim kako bih s ovog mesta mogla nešto drugo da kažem, da ne boli, da je nada manja, vera izgubljena. Ali, ja se stvarno nadam da će biti pravde. Ne samo za žrtve iz Niš ekspresa, nego za sve ljude koji su stradali, nestali, kidnapovani. Imamo pravo da znamo - zašto nam se ovo desilo i ko nam je ovo uradio. Prošlo je 16 godina, a mene ništa ne boli manje, svako jutro preživim taj dan, u glavi mi je isto bubnjanje, miris asfalta i dima - kaže Jelena Stojanović.
Na groblju oko crkve Svete Petke muk su prekidali jecaji. Fizički bol se zaboravlja, ali duševni bol koju stvara sećanje na taj dan, za porodice koje su izgubile svoje najmilije, to ne prolazi, kaže Gordana Đorić, ranjena u napadu na autobuse:
- Slike tog događaja i danas su mi jasne. Svuda oko mene su bila mrtva tela, jedan ljudski trup je bio zaglavljen u zadnjem delu autobusa. Iz njega je lila krv. To nikad neću zaboraviti. Videla sam uplakane ljude, čoveka koji je dozivao majku, devojčicu koja je plakala i držala oca kome je slomljena noga. To ne može da se izbriše.
Napad se dogodio kad su raseljeni Srbi sa Kosova i Metohije išli na Zadušnice u Gračanicu u pratnji vojnika Kfora. Prvi od šest autobusa prelazio je preko mosta ispod koga je bila postavljena mina. Jačina eksplozije je raznela autobus. Među poginulima bilo je i dvogodišnje dete. Ranjena 43 putnika su prebačena u bolnicu, ali su od teških povreda neki od njih kasnije preminuli. Istragom je utvrdila da je eksploziv (70 do 100 kilograma) stavljen u drenažu ispod magistralnog puta. Britanski vojnici su kraj puta našli žicu dugačku oko 600 metara kojom je povezana mina.
Drugi kraj žice nađen je u kući na obližnjem brdu. Tog popodneva ukrajinski vojnici Kfora su demontirali još šest sličnih eksplozivnih naprava s daljinskim upravljačem na putevima koji vode ka Štrpcu, gde žive Srbi.
Za ovaj zločin, kao i gotovo sve počinjene nad Srbima na Kosovu, niko nije odgovarao. Jelena Stojanović kaže da su istražitelji kod njih dolazili samo prva dva meseca nakon zločina, "dok je to bila goruća tema, sada više niko ne dolazi".
Nema zaborava
- Ne želimo da zaboravimo i nikada nećemo zaboraviti. Sve ono što se desilo od 1999. i stradanja naših sugrađana treba da bude za nas jako važno, da ih se uvek sećamo, a da nam bude i nešto što će nam davati snagu da opstanemo ovde da se borimo za živote naših potomaka - kaže Gordana Đorić.
- Za to što nisu pronađeni zločinci odgovorne su i međunarodna zajednica i kosovske institucije, pre svega ovi prvi. Da je postojala volja, sigurno bi se do sada našao vinovnik i bio osuđen. Zašto se to nije dogodilo, moraćete njih da pitate. Očito im nije važno. Oni smatraju da je to samo jedan događaj kao i mnogi drugi u svetu gde stradaju ljudi, a ne njihovi, nego neki ljudi koji za njih nemaju vrednost. Zato i danas nisu tu - kaže Gordana Đorić.
Osim pripadnika međunarodne zajednice, ove godine parastosu nisu prisustvovali ni najviši predstavnici Srba u institucijama. Oni koji su se pojavili kažu da ovaj zločin ne sme ostati bez kazne.
- Nažalost, i februara 2017. i dalje nema nikakvog rešenja, ne samo za ovaj zločin nego i za mnoge druge zločine na Kosovu. I danas poručujemo svim relevantnim institucijama da budućnost ne možemo da gradimo ako ne rešavamo ove slučajeve iz prošlosti. Nerešavanjem dajemo prostora da zločin može da prođe nekažnjeno i kao rezultat toga imamo ispisivanje grafita u Gnjilanu koji ponovo pozivaju na neki zločin - kaže Srđan Popović, poslanik u kosovskom parlamentu.
Direktor Kancelarije za pitanja zajednica Ivan Tomić ponovio je da mnogi zločini čekaju pravdu.
- Sama pomisao da su krvnici tu među nama i da su slobodni stvara dodatnu bojazan da se ovakvi zločini mogu ponoviti. Nastavljamo da apelujemo i tražimo od nadležnih institucija da reše ove zločine iako su šanse za to svakim danom sve manje i manje. Uzdamo se u Božju pravdu i nadamo se da će kazna zločince stići bar na nekom drugom mestu.
Euleks polagao kamen temeljac
Predstavnici međunarodne zajednice nisu prisustvovali parastosu žrtvama zločina u Livadicama, već su istovremeno bili na svečanosti polaganja kamena temeljca za trajni prelaz na Merdaru. Zločin se dogodio samo nekoliko kilometara od tog mesta. Na pitanje novinara zašto taj dan izabrali za ceremoniju udaranja temelja, šefica kancelarije Evropske unije na Kosovu Natalija Apostolova kazala je da nije znala da se na isti dan desio zločin u Livadicama.
- Prvo, nismo znali za to. Ovo smo želeli da otvorimo još pre mesec dana, ali je tada bio problem sa dozvolom za izgradnju koja nije bila izdata. Takođe, predstavnici kosovskih institucija su želeli da otvaranje prelaza bude povezano sa danom nezavisnosti. Stvarno nisam znala za to i veoma mi je žao zbog toga - rekla je Apostolova za portal "Gračanicaonlajn".
