Kosovo: I dalje nepoznate ubice i kidnaperi novinara

Njihovo jedino oružje je bila olovka. Njome su se borili za istinu i bolje sutra. Ubijeni su dok su radili svoj posao. Kidnapovani su. Nestali bez traga. Istina je zanemala.

A. Čukić

"Slobodan novinar na Kosovu je mrtav novinar"

Tokom i nakon rata na Kosovu ubijeno je i kidnapovano dvanaest novinara i medijskih radnika, a počinioci su i dalje nepoznati. Udruženje novinara Srbije godinama unazad traži da se kidnaperi i ubice privedu pravdi. Većina naših kolega ubijeni su i oteti, nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo. Istrage je otvarao uglavnom Unmik, preuzimao Euleks, ali zločini su ostali i bez pronađenih zločinaca i bez kazne.

Dok se uveliko govori o formiranje nezavisne komisije za istragu ubistava novinara na Kosovu, uvidom u dokumenta Savetodavne komisije za ljudska prava "Vesti" donose detalje o tome kako su, oni koju su bili odgovorni za bezbednost, propustili da istraže sudbine ubijenih i kadnapovanih novinara.  

Ljubomir Knežević, novinar prištinskog "Jedinstva" i dopisnik "Politike" otet je 6. maja 1999. godine kod Vučitrna u podnožju planine Čičavica. Čovek u 60-im godinama otišao je na slavu kod porodice koja živela kraj železničke stanice, tri kilometra od centra Vučitrna. Krenuo je oko šest po podne kući. Od tada mu se gubi svaki trag. Neposredno nakon nestanka, pojavile su se razne informacije o okolnostima otmice, ali Unmik, koji je vodio istragu, nije uspeo da proveri ijednu.

Na sajtu UNS-a navodi se da se u beloj knjizi Vlade Srbije "Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji" kao osumnjičeni za nestanak Kneževića pominje Bekim Šuti. Isti podaci još ukazuju da je Knežević odveden u štab OVK u selu Ošljane, gde je mučen i ubijen.

Savetodavna komisija za ljudska prava UN, iznela je mišljenje o ovom slučaju, a po osnovu žalbe porodice Knežević protiv Unimka. Komisija koju su činile međunarodne sudije "sa zabrinutošću navodi da se u izveštaju Jedinice za nestale o istrazi spominju dva moguća počinioca."

- U drugim dokumentima u policijskom dosijeu date su dodatne reference na bar još devetoro mogućih osumnjičenih. Međutim, u tom spisu ne postoje njihove izjave i nije zabeležen nijedan pokušaj policije da pronađe te osobe i da sa njima razgovara. Takođe ne postoje ni pokušaji policije Unmika da ispita mesto na planini Čičavica koje žalilac pominje kao mesto gde je njegov otac bio u mogućem pritvoru, niti da ispita moguću vezu koja se navodno pojavila tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju - ističe Savetodavna komisija. Imajući uvid u sva istražna dokumenta Unmika, Komsija u mišljenju donetom 14. februara 2014. godine, zaključuje da Unmik nije sproveo efikasu istragu o nestanku Ljubomira Kneževića, da je prekršio Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, da bi to trebalo javno da prizna, kao i da bi trebalo da podstakne Euleks da sprovede istragu koja će dovesti do rezultata. Ništa od toga se nije dogodilo.

Novinar "Medija ekšn internešenal" i prevodilac Aleksandar Simović Sima nestao je 21. avgusta 1999. godine u Prištini. Njegov otac Stevan otmicu je odmah prijavio Kforu, Unmiku, Međunrodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije, Crkvenom komitetu u Prištini i Centru za mir i toleranciju. Od "međunarodnih snaga i policije" zatražio je pratnju i pristup komandantu OVK koji je navodno umešan u Aleksandrovu otmicu. Međutim, oni su to odbili.

Tokom istrage, Unmik je došao do imena svedoka V.S, koji je video Simovića u džez kafiću "Ćafa". U istražnim dokumentima navedeni su detalji o ženi koja je sedela Simovićem i upozorila ga da bude oprezan jer za susednim stolom sede tri pripadnika OVK koje je "ranije srela u Teotovu, u Makedoniji." Simović je kidnapovan 21. avgusta u kafiću "Pikaso" u Prištini, gde je bio sa prijateljem Albancem. Kasnije je prijatelj vraćen. 

- Nema informacija o Albancu koji je bio sa Simom, ali ga vlasnik kafića poznaje - je jedan od poslednjih zaključaka iz Unmikovih istražnih dokumenata.

Deo posmrtnih ostataka Simovića pronađen je u selu Obrinje kod Glogovca. I u ovom slučaju, imajući uvid u poteze Unmika, Savetodavna komisija za ljudska prava UN smatra da nadležna misija ima obavezu da javno prizna, i putem medija, odgovornost za propust da sprovede efikasnu istragu u vezi sa otmicom i ubistvom Aleksadnara Simovića. Takođe i da se javno izvini za duševni bol i patnju njegovoj porodici. U mišljenju donetom 24. oktobra 2015. godine traži se i Euleksova efikasna istraga. To se još nije dogodilo.

Marjan Melonaši, novinar srpske redakcije Radio Kosova, nestao je 9. septembra 2000. godine u centru Prištine. Prema svedočenju njegove majke Cice Janković, Marjan je napustivši prostorije RTK, ušao u taksi i od tada se ne zna gde je. Nestanak je odmah prijavila Unmiku, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije, MUP-u Srbije, ali to nije dalo rezultata. U žalbi koju je dostavila Savetodavnoj komisiji, ističe da nikada nije obaveštena o da li je istraga uopšte sprovedena. Unimkova dokumentacija svedoči da nije. U njoj ne postoji nijedan istražni spis koji ukazuje da su policajci bilo koga ispitali, niti posetili Melonašijev dom u Prištini ni njegovo radno mesto.

- Istraga je izostala uprkos verovatnoći da je reč o politički motivisanom nasilju - navodi Savetodavna komisija. Unmik policija se po prvi put zainteresovala za zločin tek 2005. godine. Tek tada su podaci o Melonašijevom nestanku uneseni u policijsku bazu podataka, a potom slučaj je zatvoren. 

Savetodavna komisija za ljudska prava je 14. oktobra 2014. zauzela stav da "policija UN na Kosovu nije bila voljna da istražuje zločine za koje se sumnjalo da su počinili pripadnici OVK."

- Uzimajući u obzir okolnosti ovog slučaja Unmik nije preuzeo sve adekvatne mere kako bi pronašao posmrtne ostatke nestalog lica i nastavio istragu kako bi identifikovao počinioce i izveo ih pred lice pravde. Komisija strahuje da takva neaktivnost ukazuje na određenu nevoljnost policije Unmika da sprovede istragu, pogotovu kada ima naznaka o politički motivisanom nasilju koje je ukazivalo na osobe povezane za OVK - navodi se u zaključcima.

Mila Buljevića, medijskog radnika, oteli su pripadnici OVK 25. juna 1999. godine, nedaleko od izbegličkog centra u Prištini i pred očima prolaznika. Buljević je izbegao iz Hrvatske i po dolasku na Kosovo zaposlio se na Radio televiziji Priština.

Njegova sestra Ljubica istakla je da je Milo tog dana, oko podne, krenuo ka kolektivnom centru za izbeglice i interno raseljene - "RTS barakama" (kako su ih zvali u Prištini) gde mu je porodica bila privremeno smeštena. Tada su ga članovi familije poslednji put videli. Milo je želeo da pokupi stvari i krene sa porodicom u Hrvatsku.

Prema navodima svedoka, oko pola jedan, u bilizini izbegličkog centra, Buljevića je zaustavilo nekoliko osoba i zamolili ga da im pomogne da utvori neku robu u kamion. Nemalo potom, pojavio se crni "džip" sa tri muške i jednom ženskom osobom u uniformama OVK.

Fizički su napali Buljevića i potom ga u nesvesti, kao i M. J., supruga očevica, ubacili u džip. Očevidac navodi da su njenog supruga M. J. izbacili iz auta 50 metara dalje, dok je Buljević je ostao unutra. Očevidac i njen suprug, su odmah obavestili Milovog brata i Kfor.  U odeljku "dalja istraga" u istražnim dokumentima Unmika, navodi se:

- U ovom trenitku nema raspoložovih svedoka u ovom slučaju. Slučaj zahteva dalju istragu.

Ipak, izveštaj se završava se zaključkom: "Nakon istrage, nemoguće je u ovom trenutku naći nepristrasog svedoka."

Momir Stokuća, fotoreporter i saradnik "Politike" ubijen je 21. septembra 1999. godine u porodičnoj kući u ulici Đure Jakšića 15, u centru Prištine. Kako je za UNS izjavila Stokućina sestra Branka Damnjanović, za njegovu smrt saznali su iz televizijskih vesti. Stokuća je sahranjen 24. septembra 1999. godine u Gračanici, a njegovo telo Branka Damnjanović u Niš je prenela tek 2014. godine. Porodica nikada nije dobila informaciju o istrazi i okrivljenima za ubistvo.

- Čak ni zvaničan dokument nisam dobila, osim jednog papira koji su mi dali u bolnici, a koji sam morala da ostavim u manastiru. I dalje ne znamo ko ga je ubio - dodala je Damnjanović.

Tokom i nakon rata na Kosovu ubijeno je još petoro naših kolega, novinara redakcija na albanskom jeziku. U svim slučajevima, sumnja se da je reč o politički motivisanim ubistvima. Ubice nisu pronađene, rezultati istraga su nepoznati.

Enver Maljoku ubijen je 11. januara 1999. godine. Objavljivao je "Informator", a kako navode mediji na albanskom jeziku, "razvijao i svojim komentarima uticao na formiranje albanskog javnog mnjenja." List "Bota sot" piše da je "Enver Maljoku bio saradnik predsednika Rugove, a njegov izuzetni informativni rad bio je glavni motiv zbog kog je izvršen atentant, kako bi se prekinula politička moć predsednika Rugove." Maljoku je rođen u opštini Podujevo 1954. godine. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini. Od 1979. godine radio je na RTV Priština u redakciji kulturnog programa. Početkom 90-ih srpske vlasti su ga pritvorile. Postao je vodeći politički novinar, a od 1993. je vodio Informativni centar Kosova, koji je od osnivanja 1991. godine funkcionisao kao nacionalna agencija. Ubijen je dok se vraćao sa posla, u popodnevnim satima, nekoliko metara od stana u prizemlju bloka u Sunčevom bregu. Premunuo je nekoliko minuta kasnije u bolnici u Prištini. U njegovu čast, a na instistiranje Ibrahima Rugove, 12. jula 2005. godine u Prištini je otkriven spomenik posvećen Maljokuu, a jedna ulica je dobila njegovo ime.

Šefki Popova, novinar "Rilindje", ubijen je 10. septembra 2000. godine u Vučitrnu. U tom listu je radio 26 godina. Ubijen je u 50-toj godini života, a nemalo nakon što je u Prištini održana manifestacija protiv nasilja. Spekuliše se da je uzrok njegovog ubistva činjenica je došao do važnih informacija. Kao i da je ubijen kako bi te informacije ne bi ugledale svetlost dana. Misija Oebs na Kosovu, u jednom od svojih izveštaja navodi: "ubistvo dvojice kosovskih novinara, Bekima Katratija i Šefki Popova i drugi slučajevi - ugrožavanje novinara dok istražuju korupciju, finansijski motivisan kriminal lica visokog ugleda i društvenog statusa (poslovnih ljudi i vladinih stručnjaka (prim. aut)) ili trgovinu drogom - stalni su podsetnik dela skrivenih sila na Kosovu."

"Slobodan novinar na Kosovu je mrtav novinar, kaže lokalni novinar", a citira u izveštaju Oebs juna 2002. godine. 

Troje ubijenih novinara radili za list "Bota sot" (Svet danas), naklonjen stavovima bivšeg lidera LDK Ibrahima Rugove.

Džemailj Mustafa, saradnik "Bota Sota" ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini. Ubijen je na isti način kao i Maljoku, pred kućnim pragom, nekoliko metara od ulaza u stan. Ubila su ga dva nepoznatih počinioca na ulaznom stepeništu. Džemailj Mustafa rođen je u selu Glamnik u Podujevu. Bio je član stanke LDK i od 1997. viši savetnik za medije Ibrahima Rugove. Slovio je za njegovog političkog savetnika i "desnu ruku". Mustafa je bio zagovornik nenasilnog neslaganja. Neposredno pred ubistvo napisao je brojne tekstove u kojima osuđuje krivično nasilje na Kosovu, a koje se pojavilo po završetku rata, među strujama u kosovskom društvu. Njegovo ubistvo dogodilo se nakon ubedljive Rugovine pobede na prvim lokalnim izborima posle 1999. (održanih u oktobru 2000.), što je za posledicu imalo da bez funkcija ostanu članovi tri suparničke stranke koje su formirali pripadnici bivše OVK. Mustafino ubistvo je bilo treće počinjeno na isti način, u periodu od dva meseca. List "Bota sot" 2012. je objavio da su vlasti bile blizu hapšenja Mustafinog ubice koji su identifikovani kao pripadnik zakonodavne vlasti i jedan policajac.

Bekim Kastrati, novinar lista "Bota sot", ubijen je u zasedi 19. oktobra 2001. godine u selu Laušu kod Prištine. Tom prilikom je ubijen i Besim Dajaku, telohranitelj Ibrahima Rugove. Kastrati je, navodi "Bota sot", "konstantno bio pod pritiskom i pretnjom levice koja je vodila opštinu Srbica, ali i onih koji su imali važne pozicije na nacionalnom nivou, jer im je smetala sloboda medija i Bekimova hrabrost."

- Bekim je poznat po besprimernoj hrabrosti, istinski pomažući Kosovu u jednom okruženju, kao što je to bila Srbica tih godina, kada nije bila dozvoljena demokratija i sloboda izražavanja - navodi "Bota sot".

Bardulj Ajeti, novinar i kolumnista "Bota sot", ubijen je u 3. juna 2005. godine. Otvorena je paljba na njegov pokvareni automobil, dok ga je šlepalo drugo vozilo (kombi), u blizini sela Bresalca, kod Gnjilana. Bardulj je nekoliko nedelja bio vezan za aparate, ali su rane bile smrtonosne. Preminuo je 28. juna u bolnici u Milanu, u Italiji. Portparol policije saopštio je da je pogođen u glavu iz neposredne blizine. Bardulj Ajeti je bio poznat po novinarskim tekstovima u funkciji slobode izražavanja. Pisao dnevne uvodničke kolumne za "Bota Sot" u kojima je podržavao borbu protiv kriminala, odnosno  kampanju međunarodnih vlasti u hapšenju bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Nekoliko nedelja pre ubistva, Ajeti se žalio Privremenom komesaru za medije na Kosovu, gde je objasnio da mu je život ugrožen. Udruženje novinara Srbije (UNS) i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Oebs) osudili su napad na Ajetija.