Hrabro srce baka Kate
Baka Kata Grujić više ne zaključava vrata kapije.
Do pre nekoliko godina, dok je njen suprug Aleksandar bio živ, predveče bi prošetala baštom, još jednom bacila pogled na kokošinjac da proveri je li sve pod konac i okrenula ključ male metalne kapije koja zatvara krug žičane ograde. Na dva stepenika od ulaznih vrata dohvatila bi metlicu i brzo, levo-desno, omela po kućnom pragu. Ušla bi u kuhinju i pristavila večernji čaj.
Baka Kata je kršna žena iz Slavonije. Njen životni vek nije imao samo kamenčiće na putu, već i kratere o kojih se mnogi razbiju, blatnjave rupe od čije se gline neki nikad ne otresu.
Napravila je ceo izbeglički krug od toplog doma u Donjem Petriču do memljive šupe negde u Aranđelovcu, sanjajući povratak. I jednoga dana Aco, kako ga i danas zove, njen jak, bistar, iskren i naočit muškarac, uzeo ju je pod ruku.
Vratili su se.
Jedan od najtežih trenutaka bio joj je rastanak s njim. Izgledao je mirno i dostojanstveno u odrazu slabe svetlosti, u obnovljenoj kući, na njihovom imanju u Metohiji. Živo se seća svakog uzdaha, kako su se čudno pomerile sene na zidu, neposredno pred put. Učinilo joj se da nije dobro videla. Kuvala je čaj.
Naša novinarka Jelena L. Petković dobitnica je nagrade za reportažu na 21. Internacionalnom festivalu reportaže i medija INTERFER u Apatinu.
Priča o 74-godišnjoj Kati Grujić objavljena je 27. jula ove godine u našem listu u okviru serijala "Vesti sa Srbima u Metohiji".(Sa fotkom Jeleninom)
Puna života
Baka Kata Grujić od tada je prinuđena da ne zaključava kapiju. Ima debeo razlog za to. Ali, svakog gosta odmeri kroz maleni PVC beli okvir na neomalterisanoj kući. Otkada je Aco otišao, osam puta su joj upadali u dvorište, pokrali sve kokoši, počupali svu baštu. Ostavili je bez ičega, na milosti od 75 evra kosovske penzije. To joj je sve.
- Oni. Znaš koji, ali ne smeš da kažeš - slegnula je baka Kata ramenima sedajući sa desne stane stola. Tamo gde bi uvek sedela i kada je on bio živ. Zakuckala je po mušemi kvrgavim prstima koji i danas jako čupaju korov među paradajzom, paprikama i krastavcima. Ješće ih, čuvati za unuke, ako joj ne ukradu. Nešto bi ipak važno da kaže:
Bez pomoći
- Kada smo se vratili nismo dobili ni povratničku pomoć. Sve što imam je 75 evra kosovskih, a od naše države nemam ništa! Muž je imao penziju, bio je vozač, ali ostavinska rasprava još nije gotova. Sada su mi dali neku pomoć, ali i za to sam grebala - kaže baka Kata.
- Vidiš, tu gde mi je dvorište, ovo je centar mesta, raskrsnica, srce... A tu su sve moje livade, na starom putu, i ovde i s druge strane. Priča se da je jedan čak rek'o za nas: dok njih ne isteram neću da ostanem živ. I tog dana je dobio srčani udar.
Pamti svaki put kada ju je ujutru dočekala razvaljena kapija, prazni kokošinjci, uništeno sve oko kuće:
- Stalno mi kradu. Bilo je to na Veliku sredu pred Uskrs, pa uoči Gospojine čujem nešto čuka, mislila sam da je neki pas ili lisica, pa zatim.
Kuća u plamenu
- Naša kuća je bila gore poviše puta. Nismo ni hteli tamo na ledinu da se vratimo. Gde ćeš sam? Kada je od devera sin tu napravio kuću, nije ni stigao do Kline, a već je gorela u plamenu. Radomir Grujić ni zanoćio nije, na Mitrovdan 2010. - seća se starica.
O selu Donjem Petrič se ne može na internetu pročitati puno, tek ono što stoji na francuskoj strani Vikipedije. Piše da se nalazi u pećkoj oblasti i da prema popisu iz 2011. ima 160 stanovnika, Albanaca. Baka Kata je među njima kao statistička greška. Nevidljiva, ali puna života.
- Inače, imam jedan, levi bubreg, a na njemu ciste. Operisala sam žuč, čir na želucu i kilu. Ali, ja na bolest ne mislim. Radim od jutra, idem u njivu, baštu. Komšije mi viču: "Ej, budalo, stani malo, ostaćeš negde u njivi." Na ovim mojim leđima sam iznela drva za celu zimu. Svaki dan pomalo donesem koliko mi treba. Kad je lepši dan, a meni dobro donesem više, ugrabim deblje komade. Ako mi krene, i dok sam vruća, vratim se po još jednu turu - ponosno priča nudeći sokom, kafom, čajem.
Bako, koliko ti je godina?
- Nemoj da pišeš da mi je 74, piši 50. I znaš šta - mrtvu nek me odavde iznesu, neću da napustim. Ali mi je krivo i na ove naše - pogledala je pravo u predstavnika srpske vlasti koji je došao da je obiđe.
Pravda i nepravda
- I ovi naši su nepravedni. U brk im kažem. Kada je bilo za autobus, hajde potpiši se, Kato, potpiši se, Aco, za peticiju. Ali humanitarni autobus ne dolazi ovde, za druge ima, a za mene nema prevoza. Isto je tako i sa sadnicama, drugima ste ih delili, nama nikad. Stalno obećavate, ali prođe jedna godina, druga, voćke neki pakuju u autobus pa pravac centralna Srbija, a za nas ništa. Nijedna!
Komšije su znale njenog muža. I kada su se vratili i sada, oni su im prva pomoć. Časkom je baka Kata dohvatila mali samsung i okrenula šest cifara:
- Alo, Kristo, dolazi!
Starci žrtve napada
Starci su žrtve napada, a mladi ekonomije. Ukratko, to je priča Srba u Metohiji. Prvi su već na takav život svikli, kamenice u njima bude inat. Ali tamo gde one ne dobace, efikasno tera nemaština.
Za manje od minut na vrata je kuckao crnomanjasti Albanac.
- I tako mi svi obećali da će mi pomoći oko oranja bašte i ništa. Kad jedan dan čujem sviraju traktori, neko viče: "Ooooo, Katicaaaa! Tanjiramo redom!" I tako mi Kristovi posle i posejali i podrljali, njivu nisam ni videla. Ali, šta vredi, kada je sve okolo banda!
Krista je nazdravio baki za zdravlje. Pitao je šta treba i krenuo iz dvorišta. Zastao je kraj kapije, ali je nije zaključao. Proleteće kao strela kada i naredni put bude zavapila za pomoć.
