Još jedno zamajavanje javnosti
Nastavlja se polemika na relaciji Srpski memorijal - v. d. direktora Muzeja žrtava genocida, dr Veljka Đurića Mišine.
Đurić je reagovao na intervju Aleksanda Matanovića, predsednika Skupštine Srpskog memorijala i taj tekst prenosimo u celosti:
Zamislite da ste pre pet decenija bili u prilici da velemajstora Aleksandra Matanovića učite šahovskoj kombinatorici! Da li bi ste to radili? Daleko bilo!
Da li smatrate da penzioner Aleksandar Matanović (85) treba da podučava školovanog istoričara, koji je doktorirao na temi "Srpska pravoslavna crkva 1941-1945. godine", o stradanju srpskog naroda u Drugom svetskom ratu i potrebi trajne memorijalizacije te velike tragedije? Daleko bilo!
Ne sporim pravo samoizabranom rukovodstvu "Srpskog memorijala" da se reklamira, smeta mi zamajavanje javnosti ponavljanjem nesuvislih tvrdnji...
Matanović u jednom rečenici kaže da se svi slažu da "Srpski memorijal" dobro radi a u drugoj da toj NVO Skupština grada ne želi da dodeli lokaciju. Meni ostaje da pitam: Gospodo, znate li proceduru od ideje o želji za pravljenjem memorijala do realizacije?
Na pitanje "Navodno je tek 20 odsto srpskih žrtava popisano", Matanović odgovara: "Nažalost je tako. Pokojni akademik Milan Bulajić je počeo da prikuplja tu građu i pominje se da je skupio oko 300.000 imena, ali u ona davna vremena je procenjeno da takvi podaci narušavaju bratstvo i jedinstvo. Bulajić je umro, a niko ne zna gde je ta njegova arhiva. Otuda ta imena moraju ponovo da se sakupe."
Prvo, dobro je poznato da niko nije utvrdio tačan broj stradalih u ratu 1941-1945. godine. Stoga je svako pominjanje o umanjivanju ili uvećavanju gola manipulacija. Drugo, Bulajić nije bio akademik. Treće, nije sakupljao imena stradalnika. Tačno je da je Muzej žrtava genocida dobio baze podataka sa oko 650.000 imena i prezimena sakupljenih prilikom popisa "ratnih žrtava okupatora i njihovih pomagala", koji je iniciralo Savezno izvršno veće 1963. godine uoči pregovora sa SR Nemačkom o ratnoj odšteti. Uzgred, Bulajić je maltene privatizovao Muzej jer mu je služio najviše za ličnu promociju! Tačno je da je on posle smenjivanja zbog uslova za penziju, odneo izvesnu količinu arhivskog materijala i službena dokumenta radi čega je čak vođen i sudski proces o imovinskim pravima!
U onom delu razgovora gde Matanović pominje kao primer dobre memorijalizacije Jad Vašem u Jerusalimu, on se hvali da ga je posetio. Uzgred, svi istoričari Muzeja žrtava genocida bili su na seminarima i praksi u toj instituciji!!! Bulajić je pre dve decenije pominjao potrebu stvaranja takve institucije u Saveznoj Republici Jugoslaviji!
Matanović naglašava da je ideju o "Srpskom memorijalu" dobio posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima u Hagu za zločine u ratu 1991-1995. godine. Uzgred, pre desetak godina Vladan Vukosavljević, sadašnji ministar kulture Vlade Republike Srbije, izneo je takvu ideju, pomenuo Ušće na Novom Beogradu kao lokaciju, govorio o projektu...
U tekstovima u "Politici" insistirao sam na pravljenju metodologije istraživanja, naglašavao da popis ratnih žrtava treba da bude nacionalni, multidisciplinarni, višegodišnji posao grupe profesionalaca iz raznih naučnih disciplina. Smatrao sam da je predlog da to rade sveštenoslužitelji najobičnije zamajavanje javnosti. Ostajem pri svim svojim rečima!
