Ko i zašto truje istočnu Srbiju (1): Otrov u zemlji i vodi
Meštani dijasporskog sela Radujevac kod Negotina obratili su se alarmantnim pismima ambasadorima Rumunije i Bugarske u Srbiji, kao i republičkom Ministarstvu za zaštitu životne sredine, upozoravajući da je ekološka situacija u ovom mestu gotovo pa katastrofalna, te da niko ništa ne preduzima mada se ogromne količine otrovnog, ali i radioaktivnog fosforgipsa svakodnevno izbacuju u Dunav, pa preti da potpuno zagade ovaj deo toka najveće evropske reke i plovnog puta.
U ukupno tri anonimna pisma od kojih poslednje nosi datum 25. jun ove godine, meštani ovog sela objašnjavaju da hemijski gigant Elixir Prahovo svakodnevno u Dunav izbacuje na tone fosforgipsa koji, kako tvrde, već sada ozbiljno ugrožava eko sistem i reke, ali i njihovog sela koje je tik uz.
- Prošle godine je proizvedeno 50.000 tona fosforpentoksida, što je podarilo Dunavu 225.000 tona fosforgipsa. Za ovu godinu proizvodni plan Elixir-Prahova je 100.000 tona fosforpentoksida, što će, opet pokloniti donjem toku Dunava još 450.000 tona gipsa. Kako je on nerastvorljiv u vodi, vremenom će stvoriti sprudove u reci, a kako u sebi ima i teških metala, već sada ugrožava život u reci - stoji između ostalog u ovom alarmantnom pismu.
"Vesti" su tragom ovih podataka posetile Radujevac, ali i fabriku Elixir Prahovo kako bi se uverile u iznete optužbe. I dok iz fabrike oštro demantuju sve izrečene optužbe, dotle su meštani ovog mesta na samoj obali Dunava koji već imaju dovoljno problema sa poplavama, preplašeni i jako malo je onih koji o ozbiljnim ekološkim problemima uopšte žele da pričaju. Kao u špijunskim filmovima, na tajnoj lokaciji je i organizovan susret sa jednim od potpisnika pisama.
Opština ćuti, fabrika demantuje
"Vesti" su uredno, zvaničnim putem, prosledile pitanja kako opštinskim vlastima u Negotinu, tako i čelnicima Elixir
Prahova. I dok prvi, i pored čvrstih, usmenih, obećanja da će nam odgovoriti i dalje ćute, dotle predstavnici fabrike demantuju da fosforgips prosipaju u Dunav.
- Dok se ne izgradi skladište koje će ispunjavati sve evropske i svetske standard o zaštiti životne sredine, fosforgips odlažemo na staru deponiju koja je izgrađena davne 1968. godine. Nema govora da se ovaj otpad izliva u Dunav, već tamo otiče isključivo voda, a sve analize ukazuju da ona ne utiče na eko sistem reke. Pritom, postavili smo uređaje koji detaljno mere nivo zagađenosti 100 metara pre i 100 metara posle mesta gde se ta voda izliva. Istovremeno, postoji i uređaj koji meri nivo zagađenosti podzemnog zemljišta i svi nalazi su u redu - tvrdi Ljubiša Nedeljković, šef Odeljenja zaštite životne sredine i bezbednosti u ovoj fabrici.
- Ljudi su preplašeni, mnogi potkupljeni, a većina žitelja Radujevca je već decenijama u inostranstvu, pa o ovim problemima ne zna puno jer su retko u selu. Činjenica je da je situacija dramatičnija nego što iko može i da zamisli, a odlivanje štetnog fosfornog gipsa u Dunav je samo vrh ledenog brega veoma ozbiljnih ekoloških problema s kojim je suočeno i Prahovo, ali i niz drugih sela u okolini Negotina - kaže na početku razgovora jedan od glavnih inicijatora da se ovaj problem predoči ambasadorima Rumunije i Bugarske.
Pročitajte još:
* Istraživanje: Srbija uticajnija zemlja od Hrvatske, Slovenije...
U samom selu koje tek očekuje svoju dijasporu na letnjim ferijama, tokom posete reportera "Vesti" bilo je jako malo meštana, a od njih još manje onih koji bi o ovom problem otvoreno pričali.
- Najlakše je u ovakvim sredinama za male pare kupiti tišinu - kaže Slobodan Vojinović, kome su se roditelji nedavno vratili iz Nemačke, a on je dobar deo života proveo na građevinama po Bliskom istoku.
Mada tvrdi da o izlivanju otrovnog gipsa u Dunav ne zna ništa, kaže da su se svi meštani Radujevca i okoline već navikli da žive u nemogućim uslovima.
Obilazak deponije
Reporteri "Vesti" sa Nedeljkovićem su obišli, nekoliko hektara prostranu, staru deponiju, tačnije Kasetu 4 u kojoj se trenutno taloži fosforgips koji tu dospeva preko 2,7 dugačke podzemne cevi.
- Sistemom kaskada, gips ostaje, a voda prolazi dalje. Kada se Kaseta 4 popuni, materijal prelazi u Kasetu 3 i prema našim proračunima tu ima dovoljno prostora da se odlaže ova materija do kraja ove godine kada bi i skladište bilo završeno - precizira Nedeljković.
Međutim, jedan od potpisnika pisma tvrdi da je ovaj prostor mali za odlaganje te količine, a da bi se utvrdila prava istina potrebno je izvršiti kompletan monitoring eko sistema ovog dela Negotina, ali to još niko nije uradio.
- U domaćinstvu imamo dva bunara, ali vodu za piće donosimo flaširanu, iz Negotina. Tako se vodom snabdeva celo selo. Niko zvanično nije rekao da ta voda nije za piće, ali niko je ne pije. Nekada su, kada krene vetar pa se digne prašina, i pšenica i suncokret bili potpuno prekriven crvenom prašinom sa deponije piritne izgoretine. Veći deo tog materijala je otpremljen, ali putevi i kuće nam se i dalje crvene od prašine. Uveren sam da problem imaju i Bugari i Rumuni, ali mi nije jasno zašto se oni ne bune - priča ovaj domaćin.
Na naše pitanje da li smatra da je sa svojom porodicom bezbedan, nemoćno odmahuje rukom:
- Dok je radila fabrika sumporne kiseline osećali smo smrad svaki dan. Ne znam da li je opasnije ovo danas, kada se ništa ne oseća.
Reporteri "Vesti" tokom leta će nastaviti da istražuju ovu temu. Već na jesen, naši čitaoci će saznati sve o obimu ekološke katastrofe u selima oko Negotina, a posebno Radujevcu i Prahovu.
Radioaktivnost u dozvoljenim granicama?
Mada nije krivica fabrike jer su dve stare deponije tu već četrdesetak godina, činjenica je da ni jedna od njih nije obezbeđena ili barem sa oznakom da se tu nalazi opasan otpad: fosforgips, ali i ostaci piritne izgoretine.
O tome, tokom sunčanih dana svedoče oblaci crvene ili bele prašine, a tokom kiše - crveni putevi. Istovremeno, utvrđeno je da je fosforgips radioaktivan. Predstavnik fabrike Elixir Prahovo to ne demantuje.
- Analize Instituta u Vinči su pokazale da je ta radioaktivnost u granicama dozvoljenim da se na otvorenom odlaže ovaj otpad. Pretpostavljam da bi se problem pojavio da neko na ovoj deponiji boravi nekoliko meseci ili godina, ali okolno bujno rastinje ipak ukazuje da nije reč o značajnijem procentu veće radioaktivnosti - ističe Ljubiša Nedeljković.
