Pustili smo Kosmet, ode i Srpska niz vodu!
U istom danu kada je osoba, koju naprednjačka vlast predstavlja kao srpskog ministra odbrane Zorana Đorđevića, žuljala zadnjicu na tvrdim stolicama NATO samita u Varšavi, u Bratuncu je održan parastos za oko 3.500 Srba koje su pobili zločinci Nasera Orića. Nije se Đorđević osvrtao na te žrtve dok se uvlačio na zadnji otvor onima koji su Srbe u BiH 1995, a nas 1999. godine zasipali bombama. Imao je važnija posla - da obavesti šefove svog šefa da smo - mirni i ponizni i da su vojne vežbe sa Rusijom samo puka formalnost.
Na drugom kraju Evrope, u jednom selu u Republici Srpskoj skupilo se nešto malo Srba da odaju poštu članovima svojih porodica i sunarodnicima i da ukažu da su sve žrtve isto važne, ma koje vere bile. Sami, u tišini, bez velike svetske medijske pompe, bez predstavnika međunarodne zajednice, ali i bez predstavnika zvanične Srbije. U stvari, ispred Srbije je bio samo Vulin, "oficir nižeg ranga", ali pošto on ne može ni sam sebe da predstavlja, ne računa se.
Pročitajte još:
* "Zašto su bratunačke majke manje vredne od srebreničkih?"
Dakle, gde su bili i zašto u subotu u Bratunac nisu došli čelni ljudi Srbije, koja je jedan od potpisnika i garant sprovođenja Dejtonskog sporazuma kojim je prekinut građanski rat u jednoj od republika bivše SFRJ? Vođa se sigurno treznio od opijajućih i iscrpljujućih kafenisanja sa građanima Srbije prethodnog dana, zujalo mu je u glavi od tolikih pohvala i oda, ali Onog-Koji-Nikada-Ne-Spava to nije sprečilo da o presudnoj stvari za srpsku budućnost - razvoju sporta u nas - razglaba u kasno subotnje popodne sa generalnim sekretarom FIBA Patrikom Baumanom.
Biće ipak da ga je nešto drugo sprečilo da uradi ono što do sada nije - da se pokloni srpskim žrtvama u Bratuncu, kao što se poklonio onomad žrtavama u Srebrenici. Morao je da "napuderiše nos" i pripremi izgovore za susret sa izaslanicom svojih mentora, zamenicom američkog državnog sekretara Vikotrijom Nuland, koja je u Srbiju došla posle posete Prištini, čime je vođu postavila tamo gde ga Amerikanci inače svrstavaju - zadnja rupa na svirali. A došla je u nedelju, baš na dan pomena u Srebrenici i time opravdala njegov neodlazak na mesto gde su ga onomad kamenovali, kao što su u srednjem veku inkvizitori kažnjavali ljude koji protipravno prisvoje tuđu imovinu ili žene neverne muževima.
A šta je radio Tomislav Nikolić u subotu? Baš ništa, kao i inače. Samo ovoga puta nas nije sramotio već ni slova te tihe subote nije izustio, a ni polupismenog saopštenja iz njegovog kabineta nije bilo. Čak ni Dragica nije donirala ništa tog dana. Nekako se sve umirilo, kao pred kišu.
Tišina, velika i teška, slivala se iz Srbije ka Srpskoj u danu sećanja na zločin nad Srbima. Tiho je u Srbiji bilo i 17. februara, na dan kada su Albanci na Kosmetu jednostrano proglasili nezavisnost, i 17. marta kada je obeležavana godišnjica albanskog pogroma nad kosmetskim Srbima, ali i sedam dana kasnije na godišnjicu početka NATO bombardovanja. Jesmo li se mi to previše ućutali, jesmo li onemeli, jesmo li uopšte živi?
