NATO zločinci, decu vam neću oprostiti
Godina je 1999. Sedim u kući, gledam neku seriju na televiziji. Mama sprema kolače za rođendan koji treba da proslavim za par dana. Poslednji rođendan kao osnovac. Ulazi tata unezveren i kaže da je počelo. Počelo je bombardovanje Srbije od strane NATO zločinaca. Počela je krvava tragedija u kojoj je na hiljade nevinih žrtava izgubilo živote. Period u kome umesto igranja fudbala sa drugarima slušam huk sirena za vazdušnu opasnost.
Danas, 17 godina kasnije, ministar Vojske države Srbije, one Srbije koje su ubijali i uništavali, ide na samit NATO pakta. Ide na samit zločinačke organizacije koja je ubijala žene, decu, starce, novinare. Jer, kao da nije bilo dovoljno to što su nam uradili te mračne 1999. godine, već treba i da im hrlimo u naručje.
Svi potezi koje vlast vuče u poslednje vreme govore nam u prilog da plovimo ka ulasku u NATO. Premijer decidirano odbacuje ideje o referendumima za ulazak u raspalu Evropu i zapadnu vojnu Alijansu, bojeći se očigledno šta će narod reći. Iako ulazak u NATO zvanično nije tema i premijer optužuje prethodne vlasti da su potpisale pristup Partnerstvu za mir, ministar iz njegove Vlade ide na jedan od najznačajnijih samita NATO alijanse u poslednje vreme. Njegova Vlada je ratifikovala sporazum po kome je NATO dobio slobodu kretanja i imunitet na teritoriji Srbije.
Uprkos činjenici da je spoljna politika Srbije smenom Miloševića promenila pravac i sve više počela da se okreće Zapadu, postoje granice koje ne bi smele da se pređu. Politika sukoba sa najvećim silama mnogo puta nas je koštala kroz istoriju, ali to ne znači da treba da kleknemo i molimo za oproštaj one koji su nas bez razloga ubijali. Pragmatizam koji nam je verovatno falio mračnih devedsesetih kada je inat bio jedina srpska strategija, ne bi smeo da bude izgovor za bilo kakvu saradnju sa onima koji su ubijali našu decu.
Jer ako smo počeli da zaboravljamo šta su nam uradili zapadni "milosrdni anđeli", treba samo da pogledamo strahotne ruševine srušenih zgrada koje nas podsećaju na smrt i stradanje. Treba samo u sebi ponoviti ime Milice Rakić, devojčice koja nije ni stigla da upozna život jer su je ubili NATO avioni. Treba se setiti novinara koji su platili životom to što su došli na svoje radno mesto. Treba se setiti zvuka bombi koje su padale pokraj nas, ostavljajući nas uplašene i bespomoćne.
Život ide dalje i mnogo smo stvari preturili od tog krvavog proleća, ali neka sećanja ne mogu da izblede. Neke stvari jednostavno se ne mogu zaboraviti. Kako kažu stihovi pesme "Riblje Čorbe" - "možda sam primitivan i prost, al' decu ti nisam oprostio".
