Ispovest junaka sa Košara: Zaborav teži i od rana
"Kada sam pre nekoliko godina bio u Beogradu, jednog svog saborca iz 15. izviđačke brigade koji je kod Peći ostao bez ruke i noge, ugledao sam na trotoaru kako prosi. Čim sam se vratio kući izljubio sam decu i zahvalio se dragom Bogu da sam ja još dobro prošao, barem nisam ostao sam. Boli, prijatelju, kada vidim da smo svi mi koji smo krvarili za ovu državu danas potpuno zaboravljeni. Kao da su nas se svi odrekli", ovako priča 37-godišnji ratni vojni invalid Novica Spasić iz sela Bojnik kod Leskovca.
Na Košarama je 1999. godine ostao bez levog oka i sa snajperskim metkom u levoj nozi, a od tada do danas država ga nije čak ni pozvala da pita kako je. Da je htela, država je mogla da ga barem pita kako mu je sedmoro dece koje sa suprugom odgaja i vaspitava da budu dobri ljudi i patriote kao što je on bio.
Da u slučaju Spasić, apsurd bude kompletan, za svoje herojstvo u ratu on je 1999. odlikovan, a zatim, zahvaljujući zamršenoj birokratiji, ostao bez prava na veštačko oko, tako da sada koristi ono koje je dobio pre desetak godina. Ovo "ortopedsko pomagalo" se uveliko krnji, a delove posle vadi iz prazne očne duplje.
Pomoć radikala
Od svih Novici Spasiću su nedavno pomogli u crepu, hrani i odeći predstavnici Srpske radikalne stranke.
- Obećali su da će mi u maju pomoći i oko stolarije, ali evo, maj je prošao. Šešelj je rekao da će pomoći, videćemo šta će biti - kaže ovaj čovek.
- Bile su vaše kolege novinari, videli kako delići otpadaju. Krste se i pitaju kako s takvim veštačkim okom uopšte mogu da živim jer mu je vek trajanja četiri godine. Odgovaram im da o tome ne razmišljam, moram da izdržim. Kada sam se obratio odgovornima u opštini sa pitanjem mogu li da mi pomognu objasnili su mi da nemam prava na novo veštačko oko zato što se nisam na vreme registrovao. Rekoh mu: "Prijatelju ja nisam izgubio oko u nekoj igri ili iz obesti". Posle je tom bilo krivo, pa je pozvao nekoga u ministarstvo u Beograd koji mi se izvinjavao i pričao da mu je mnogo žao i mnogo krivo, ali da ni on ne može da mi pomogne zato što je takav zakon - priča Spasić.
Novo veštačko oko košta oko 100.000 dinara (oko 800 evra), ali Spasiću je veća briga da mu deca ne budu gladna.
- Oko može da čeka. Ali molim te, ne želim da iko misli da ovo pričam zato što nešto tražim. Uostalom, od države do danas nikada ništa nisam tražio, a uredno plaćam i struju i vodu i sve što treba. Dok sam mogao, radio sam na građevini, ali više ne mogu. Noga me previše boli da bih mogao normalno da hodam. Shvati, ne tražim milostinju, samo pričam kako jeste - ponavlja ovaj ratnik.
Čast mi je što sam branio Srbiju
- Velika čast za svoj narod je da u njegovoj odbrani budeš ranjen. Meni je čast što sam branio Srbiju, mada sam gledao kako su mnogi na Kosovu "vatali veze" da napuste vojsku, neki su lomili ruke, kršili noge samo da bi ih proglasili za nesposobne, drugi su se pravili da su ludi. Ja se nisam pravio da sam lud. Ostao sam od početka do kraja zato što volim svoju zemlju i svoj narod. Tako sam vaspitan. Srbin sam - priča Novica Spasić.
Novica je u vojsku otišao sa 18 godina, 23. marta 1988. i to na Kosovo. Prvo Uroševac, pa Gnjilane, pa Priština... Godinu dana kasnije je umesto da skine uniformu ostao sa svojim saborcima iz izviđačko-diverzantske jedinice u 52. bataljonu za specijalna dejstva Prištinskog korpusa. Stradao je u noći između 14. i 15. aprila 1999. godine na prvoj liniji odbrane karaule na Košarama, pokušavajući da spase ranjenog saborca.
- Nisam znao ko je, došao je u grupi da nam pomognu, a onda je pao pokošen od granate. Gledao sam kako mu geleri odsecaju noge i nisam imao dileme da li ću da rizikujem svoj život kako bih ga spasao. Uspeo sam, ali sam tada i ja pogođen. Nisam saznao kako se zove. Čuo sam nedavno da je taj momak preživeo i da je takođe invalid - priseća se Spasić.
Jedno kratko vreme radio je u državnoj službi, a onda je dobio otkaz jer kao pripadnik Srpske radikalne stranke nije bio "politički nepodoban".
Kasnije je tražio pomoć od opštine za ugradnju stolarije, pitao da mu deca barem dobijaju besplatne knjige, ali je za sve to odbijen.
- Gledaju moji anđeli kako se druga deca voze biciklama, igraju se igračkama, a meni se srce cepa jer znam da ništa od toga ne mogu da im priuštim. Napravio sam im ljuljašku, pa se tako igraju. Mnogo me boli to što mi sinovi nikada u rukama nisu imali autić, a ćerke lutkicu. Razumeju oni, ne traže. Samo eto pričam - kaže na kraju ovaj junak sa Košara koga je država zaboravila.
