"Kosovo nikada nije pripadalo Srbiji i nikada joj neće pripadati”

Tako će i biti kako kaže ovaj Mustafa-čim prodju izbori Srbija će priznati Kosovo,jer se u političkoj "eliti"Arbije traži takav čovek i talkav mora doći na vlast,hteli mi to ili ne.To je naša stvarnost,a izbori su samo farsa da se sutra može reći:pa narode vi ste ih izabrali.

Albanci nikada nisu postojali kao jedinstveni narod, već ih je narodom i nacijom učinio austrougarski dvor, ujedinio različita plemena, sačinio jedan jezik i sve to potpomogao novcem kako bi, pre svega, smanjili srpski uticaj i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću Austrougara. Na duže staze, cilj ovog "projekta" je bio da se u ovom delu Evrope koji izlazi na Mediteran smanji i uticaj Rusije. Ova tvrdnja izazvala je velike polemike i interesovanje naučnih krugova u Evropi, a iznesena je u doktoratu nedavno peminule bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011). Rad pod nazivom "Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896-1908)" zasnovan je na proučenim dokumentima Carskog arhiva u Beču od kojh su mnogi u to vreme bili najstrože čuvana tajna.Toleva je tokom istraživanja i potrage za dokumentima o međuetničkim odnosima u Otomanskoj imperiji, u carskom arhivu u Beču našla dokumente u vezi tajnih sastanaka na austrougarskom dvoru održanih 1896. na kojima je dogovoreno stvaranje kompaktne albanske nacije. Po bugarskoj istoričarki, memorandum o četiri sastanka koja su održana pokazuje da krajem devetnaestog veka albanska nacija još nije postojala i da će Beč učiniti konkretne napore da je izgradi, homogenizuje stanovništvo, promoviše jedinstvo između katoličkih i muslimanskih kl,anova, pomogne novinarstvo i obrazovanje naroda, izdavaštvo nacionalističkih publikacija, stvaranje jednog unificiranog književnog jezika, i tako dalje.

Toleva zaključuje: "Posle detaljnog pročavanja arhiva možemo tvrditi da na početku 20. veka albansko stanovništvo još ne predstavlja oformljenu naciju. Etničke grupe u Albaniji žive izolovano, nemaju veza među sobom, osim kad ratuju. Mogućnosti za njihovo zbližavanje su praktično ništavne, a ubistva uobičajena, čak i za ljude iz istog klana. U zemlji postoje dva osnovna dijalekta, ali oni su toliko različiti, da se ljudi skoro ne razumeju. Ne postoji jedinstveni književni jezik, već više od dvadeset različitih načina pisanja na lokalnim dijalektima. Koeficijent pismenosti ne prelazi čak ni 2%. Stanovništvo pripada trima veroispovedanjima - muslimani, pravoslavni i katolici. Albanci nemaju nacionalno saznanje, nemaju opšte interese, ne iskazuju solidarnost i ne razvijaju se u pravcu buđenja nacionalnih osećanja. Prema tome, početkom XX veka ne postoji albanska nacija". Toleva smatra da njen ma,terijal dokazuje da je Austrougarska najzaslužnija za stvaranje albanske nacije, a 1908. je ključna godina, posle koje za formiranje albanske nacije nastaju bolja vremena.