Pouke bunta na Univerzitetu u Prištini
Nastao početkom 60-ih godina prošloga veka, Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, deleći sudbinu naše države i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, prolazio je kroz burne i tragične događaje i uspeo do današnjih dana da opstane, kao jedna od retkih institucija na Kosovu i Metohiji koja baštini tradiciju dužu od pola veka.
Nastao pod okriljem Univerziteta u Beogradu, najpre sa nastavom na srpskom jeziku, nakon političkih i ustavnih promena 1971. godine, kojima je Srbija ustavnopravno razvlašćena, a njene pokrajine postale države u državi, Univerzitet u Prištini je naglo i brutalno albanizovan i pretvoren u jezgro albanskog secesionističkog pokreta. Nastava na srpskom jeziku je sistematski slabljena i sve više postajala samo dekor albanizovanog univerziteta. Prepoznajući simbolički i suštinski značaj Univerziteta za „albansku nacionalnu stvar na Kosovu“, ondašnje pokrajinsko komunističko rukovodstvo, pružalo mu je obilatu budžetsku podršku, kao i “politički kišobran“ za nesmetano razarajuće delovanje po srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji.
Prinudne državne mere, uvedene 1990. godine, dale su rezultata u pogledu vaspostavljanja nastave na srpskom jeziku, koja je bila toliko desetkovana da je njeno gašenje bilo samo pitanje vremena, ali nisu imale pravi odgovor na opšti bojkot nastavnika, saradnika i studenata albanske nacionalnosti.
Tokom juna i jula meseca 1999. godine, Univerzitet u Prištini doživeo je sudbinu svih državnih i javnih institucija Republike Srbije u Prištini. Njegovi nastavnici, saradnici, zaposleni i studenti, prognani su sa Kosova i Metohije a mnogi su i stradali od ruku albanskih terorista. U anale stradanja ove institucije, ostaće, između ostalog, zapisano i to da je docent Ekonomskog fakultet, Milenko Leković, zaklan 23. juna 1999, dok je dežurao u noćnoj smeni na Fakultetu u okupiranoj Prištini, profesor Dragoslav Bašić linčovan i ubijen u centru okupirane Prištine od razjarene albanske mase, samo zbog toga što je progovorio srpski itd.
Rasuti kojekude po centralnoj Srbiji, fakulteti Univerziteta u Prištini sabrali su se, na poziv prosvetnih vlasti Srbije 2001. godine na severu Kosova i Metohije, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Univerzitet deluje u izuzetno otežanim okolnostima, često bez elementarnih uslova (struje, grejanja, vode), kao „podstanar“ u nenamenskim, čak i podrumskim i montažnim objektima, uz minimalne prostorne i tehničke uslove i visoke bezbednosne rizike po studente i zaposlene. Još su sveža sećanja, sa koliko su upornosti,
požrtvovanja i dovijanja, u uslovima nasilnog zaposedanja i zatvaranja „administrativnih prelaza“ na severu Kosova i Metohije, jedinica NATO-pakta radi pružanja logistike „specijalnoj policiji“ albanskih secesionista 2011. godine, po cičoj zimi, snegu i ledu, studenti i nastavnici Univerziteta uspeli da održe redovnost svih nastavnih aktivnosti, probijajući se šumskim stazama i bogazama, kroz zavejane prevoje Kopaonika i Rogozne; nikome od zaposlenih na Univerzitetu nije bilo teško ni da dežura danonoćno sa studentima i narodom na barikadama, štiteći sever Kosova i Metohije od mogućih iznenadnih napada „kosovskih specijalaca“. Pa ipak, i u takvim (ne)uslovima, Univerzitet u Prištini uspeo je da se održi i očuva, da sačuva, pa čak i ojača nastavni kadar, da zadrži studentsku zajednicu od preko 10.000 studenata, na okupu, da bude stožer srpske mladosti i budućnosti ne samo na severu Kosova i Metohije. Borba i vera da se na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, uči i živi ono što se ne može učiti i živeti ni na jednom drugom univerzitetu u Srbiji, da se voli i brani otadžbina, održali su ga do današnjih dana. Teško da bi u takvim okolnostima uspevao da preživi i mnogo jači i organizovaniji univerzitet u Srbiji. Pre će biti da bi se, nastavnički kadar razbežao a univerzitet raspao i nestao sa akademeske karte Srbije. Čuvajući Univerzitet i državu Srbiju – jedinu koju imaju, nastavnici i saradnici nisu tražili ni dobili nikakvu povoljnost u odnosu na druge nastavnike i saradnike na drugim, dobro ušuškanim državnim univerzitetima u Srbiji. Čak i sa famoznim tzv. „kosovskim dodatkom“, njihove zarade su znatno ispod zarada nastavnika na drugim državnim fakultetima. Svi standardi, u pogledu akreditacije studijskih programa, naučne akreditacije i projekata, uslova za izbor nastavnika, ispunjavani su i ispunjavaju se u skladu sa važećim propisima Srbije, bez ikakvih elemenata pozitivne diskriminacije u odnosu na druge univerzitete, njihove nastavnike i saradnike.
Umesto da (ne samo) zbog toga, bude dodatno podržan merama afirmativne akcije, Univerzitet u Prištini je ovih dana iznenada napadnut od onih čija je upravo dužnost da ga brane!?! Dokument koji je potpisao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, kojim predlaže neku vrstu kaznene integracije, izazvao je najpre nevericu, potom uznemirenost, a zatim ogorčenje i bunt zaposlenih na svim fakultetima Univerziteta u Prištini. Naime, u pismu poslatom Ministru prosvete, Srđanu Verbiću, 21. marta ove godine, gospodin Đurić, pozivajući se na neimenovane „svakodnevne pritužbe studenata, profesora i šire akademske javnosti“, konstatuje da „trenutno stanje na Univerzitetu u Prištini ne omogućava ostvarivanje ciljeva i principa visokog obrazovanja i šteti interesima studenata, srpske zajednice na Kosovu i Metohiji ali i sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije u celini“. Konstatujući ove „činjenice“, gospodin Đurić, predložio je Ministru prosvete da Vlada Republike Srbije donese odluku o ukidanju svih fakulteta kao samostalnih visokoškolskih institucija i osnivanju „integrisanog univerziteta u Kosovskoj Mitrovici“. Ono što je dodatno uznemirilo sve na Univerzitetu je činjenica da je Ministar prosvete, Srđan Verbić, bez ikakve provere da li su ove teške optužbe činjenično utemeljene, promptno pokrenuo postupak kaznene integracije Univerziteta u Prištini, šaljući predlog odluke o „integraciji“ svim fakultetima i zahtevajući mišljenje oragana upravljanja. Već za 31. mart ove godine, zakazana je i sednica Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, koji je, prema Zakonu o visokom obrazovanju, na ovu odluku trebalo da da saglasnost, što je ukazivalo da je odluka o sudbini Univerziteta doneta negde drugde, a ne u kancelariji Marka Đurića. I dogodilo se ono na šta predlagač, čini se, nije računao: svi saveti fakulteta u sastavu Univerziteta u Prištini (osim jednog, koji je tražio još vremena „za razmišljanje“), kao i Savet i Senat Univerziteta, odbacili su predlog Marka Đurića, kao neosnovan. Šta više, zahtevana je i njegova odgovornost a akademska zajednica čitave Srbije, pozvana je da iskaže solidarnost sa akademskom zajednicom Univerziteta u Prištini. Ova neprimerena i uvredljivo obrazložena incijativa prema Univerzitetu koji je za državu dao sve što je mogao, osim sebe samog, kao da je probudila njegovu pomalo uspavanu akademsku intelektualnu snagu. Na sastanku Marka Đurića sa rukovodstvom Univerziteta, održanom 27. marta u prepunoj sali Rektorata, otvoreno su izneti argumenti koji pobijaju njegov neprimeren predlog. Prezentovani su i brojni rezultati u obrazovnom i naučnom radu, postignuti u teškim opštim prilikama, prostornim i tehničkim uslovima. Suočen s argumentima, iznetim povremeno u žustrom i emotivnom tonu, ali u atmosferi koja nije prelazila granice akademske pristojnosti, Marko Đurić je javno povukao svoju nerazumnu inicijativu, nemušto je obrazlažući „nesporazumom“. Kao što je munjevito započeo, svojevrsni „blic-krig“ je isto tako i prestao. Da li zbog snažnog i razložnog otpora ili možda zbog toga što je predizborna kampanja u jeku i što ona, u srpskim uslovima, ne trpi naročitu iskrenost političara ili zbog vremenskog preklapanja izazvanog bunta sa posetom Predsednika vlade, gospodina Vučića, severu Kosova i Metohije, pokazaće vreme.
Koje pouke se mogu izvući iz ove skandalozne inicijative? Najpre, ona je pokazala da je Univerzitet suviše ozbiljna i osetljiva ustanova, da bi se vlast njime mogla olako poigravati. Postavlja se pitanje da li je pokušaj munjevitog i bezobzirnog pokretanja i sprovođenja kaznene integracije, trebalo da uspostavi praksu za integrisanje drugih državnih univerziteta u Republici Srbiji, o čemu se, ne samo u akademskim krugovima, već neko vreme govori? Potom, sinhronizovano i munjevito delovanje državnih organa usmereno ka gašenju svih fakulteta u sastavu Univerziteta u Prištini i osnivanju novog „integrisanog univerziteta“, bez postojanja bilo kakve analize, rasprave, čak ni mišljenja fakulteta i univerziteta na koje se predlog odnosi (to je zakonska obaveza), a o osnovanosti razloga da i ne govorimo, stavilo je čak i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, u kome sede akademici i brojni dugogodišnji profesori univerziteta i naučni radnici, u poziciju izvršitelja dnevne politike, a ne branioca drevnog principa autonomije univerziteta. Olako bacanje pod noge višedecenijskog pravnog kontinuiteta Univerziteta u Prištini i svih fakulteta u njegovom sastavu, sačuvanog zahvaljujući iracionalnom požrtvovanju zaposlenih i studenata, imajući u vidu kontekst „briselskog sporazuma“, objektivno predstavlja korak ka „integrisanju“ u kvazipravni sistem tzv. Republike Kosovo. Ako je njegova autonomija upitna u odnosu na vlasti Republike Srbije, kako onda tu autonomiju braniti od prištinskih vlasti, koje su svoju nenaklonost prema visokoškolskoj nastavi na srpskom jeziku, čak i u okviru ondašnjeg albanski većinskog univerziteta, pokazale još u vreme komunističke Jugoslavije? Krupne statusne promene na Univerzitetu, ukoliko se tim promenama želi njegovo jačanje, poboljšanje kvaliteta i efikasnosti obrazovnog i naučnog procesa u komplikovanim i teškim uslovima na Kosovu i Metohiji, a ne njegovo slabljenje i etapno gašenje, moguće su samo uz dobro promišljenu analizu i u sporazumu sa akademskom zajednicom koje se to neposredno tiče. Ukoliko je, pak, reč o nečem što predstavlja sprovođenje „preuzetih obaveza“, koje se od javnosti kriju, takve promene su moguće jedino pravnim nasiljem i to nasiljem onoga ko je, prema Ustavu i zakonima Republike Srbije, dužan da čuva i brani Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, uz punu odgovornost za tako preuzeto nasilje.
Na kraju, iz zla povoda, možda je začeto i nešto dobro, nešto što je odavno trebalo da postoji a nije – stalni dijalog između izmučene, zapostavljene ali, pokazalo se, ipak vitalne srpske akademske zajednice na Kosovu i Metohiji i predstavnika njene države. Nadamo se, u cilju jačanja a ne slabljenja i isporuke Univerziteta, postojećim vlastima nepostojeće države Kosovo.
mr Duško M. Čelić, zamenik predsednika inicijativnog odbora za očuvanje i opstanak Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
