Švedski sto
Opšti izbori u Srbiji zakazani su za 24. april - jedanaesti narodni plebiscit od 1990. i ako do tada ne udari Potop, a nebo nad Srbijom ne "otvori sve ustave" da dažd nebeski - kao u Biblijskoj priči - za četrdeset dana i četrdeset noći potopi sve živo i mrtvo, evo nama još četiri godine već viđenog.
Na Zapadu sve prognoze govore o još jednoj pobedi njihovih "izvođača radova" u Srbiji. U Londonu, na primer, SNS Nikolića i Vučića, oslovljava se kao fenomen koji se u modernoj političkoj teoriji i praksi ređe viđao. Po ovom viđenju, SNS je "najintrigantnija" ("Tajms") politička partija koja se pojavila na Kontinentu u prethodnih nekoliko godina.
Reč je, prema, recimo, Danijelu Hamiltonu, britanskom poznavaocu prilika na Balkanu i članu vladajuće Konzervativne partije, o grupi reformisanih radikala; o društvu koje je "učinilo malo ili ništa da se suprotstavi ekscesima, Slobodana Miloševića, čiji su pripadnici sada postali falanga neo-zaljubljenika u Evropsku uniju".
Prema istom narativu, SNS je društvo liberalne desnice koja je, pak, uspela da pokupi glasove i tamo gde nijedna desnica drugde nije uspela - u elektoratu koji se naziva radničkom klasom.
Ako su Srbi slučajno zaboravili - vreme gradi, vreme razgrađuje - Danijel Hamilton želi da ih podseti kako su Vučić i Nikolić, lakonski raskinuli i sa njihovom "partijskom i ideološkom porodicom" i sa nekadašnjim vođom, Vojislavom Šešeljom, pa zatim, osnovali SNS, proevropsku partiju pseudo-ruske tendencije, "koja je uspevala da, istovremeno, govori dva jezika - jezik frustriranih Srba i jezik frustriranih političara u Briselu".
Većina londonskih poznavalaca balkanskih prilika, sreće se u oceni da SNS ove izbore praktično nije ni trebalo da raspisuje, budući da u parlamentu drži 158 od 250 mesta; da, s toga, može komotno da vlada do 2018. godine bez ozbiljnijeg izazova od fragmentirane, impotentne, opozicije ili, pak, pritiska iz vlastitih redova. A u tim redovima - ide dalje teza - nastupaju i prosperiraju radikalski konvertiti koji njihove pozicije i sinekuru duguju - manje njihovim ličnim i političkim kvalitetima, a više dobroj volji dvojice visokih sveštenika nove ideologije.
Prema većini zapadnih opservera, "virtuelnu" opoziciju, na ovim aprilskim izborima očekuje politički Vaterlo i afirmacija Vučićevih i Nikolićevih "zapadnjaka" koji su, toliko "reformisani" - do koštane srži i moždanih vijuga - da zadovoljavaju najviše evro-atlantske kriterijume baratanja današnjom Srbijom; Vučić na izbore izlazi - komentariše se - sa "švedskim stolom" - posebnom vrstom političke alhemije koja u turbulentnim vremenima i prilikama može da bude kolaž kontradiktornih političkih filozofija koje, nažalost, često bivaju pobednička formula na izborima.
Reč je o onome što se u orijentalnom svetu naziva "dobar dan, čaršijo na sve četiri strane (sve dok te u Moskvi ne pročitaju), a drugde može da znači kombinaciju dva fundamentalno suprotstavljena sveta - Voltera i Musolinija; Agra Manju (bog trame) i Ahura-Mazde (bog svetlosti); Majke Tereze i Mefista; "Majn kampfa" i marksističko-engelsističkog "Komunističkog manifesta"...
Na kraju, ponuda komotno može da znači Srbiju u Evropskoj uniji bez Kosova kao i Kosovo u EU bez Srbije... Sve dok se Srbi, na kraju, ne opasulje da su ostali i bez Kosova i bez Evropske unije.
