Karađorđe da ustane, umro bi od sramote
Tek da nešto kaže pošto je preizborna kampanja u jeku ili da dematuje glasine da je voštana figura utekla iz Palminog muzeja, predsednik Srbije Tomislav Nikolić baš na Dan državnosti Srbije ponovi svoju mantru da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Nije se obazirao na lelek samoproglašenog reformatora Aleksandra Vučića da mu prijatelji iz EU podmeću "koske" baš pred izbore tražeći da izruči svog političkog oca Vojislava Šešelja. Znao je da je ta kuknjava deo već ugovorenog pozorišta.
Izbori, izbori, izbori, ori se sa svih državnih funkcija. Zabavljaju se vlastodršci, brinu za fotelje, a Srbija opet pod dahijama! Vojnici NATO će vršljati uzduž i popreko i raditi šta god hoće, kao što i čine neprijatelji na okupiranoj teritoriji. Samo se to sada, modernim srpskim rečnikom, zove sporazum o saradnji sa onima koji su nas 1999. godine ubijali više od dva meseca.
Isti ti, koji će nas čerečiti ko zna još koliko dugo, ostavili su nam posle bombardovanja u nasleđe bedu, nesreću, siromaštvo i tone uranijuma od kojih polako i sigurno umiremo. Od tog NATO zaveštanja, ono što ledi krv u žilama jeste da svakog dana u Srbiji jedno dete oboli od raka, a svake nedelje jedno dete izgubi bitku sa kancerom. To je 350 bolesne dece svake godine!
Imate li pretke, istoriju i potomke, srpski vlastodršci! Jesu li vam Sinđelić i Čarapić u amanet ostavili Aganliju i Kučuk Aliju ili državu na svojoj krvi utemeljenu posle pet vekova ropstva? Znače li vam nešto Zmaj od Noćaja, Mirko Uzun i Miloš Pocerac? A Đorđe Petrović i Miloš Obrenović?
Dobro je što su mrtvi, da ne gledaju sramotu i tugu. Njima je sudila istorija, a i vama će!
