Ovo je imitacija života!
Janjevo je jedini grad u Evropi koji nije ostrvo, a baš kao komad kopna u moru do njega se može prići samo jednim putem. Iz doline, tako da te svi vide. Njegovo more su zelena brda centralnog Kosova u kojima je vekovima ukopan, a većina njegovih ostrvljana odavno su se otisnuli na neke nove destinacije.
Papa Benedikt XII prvi put spominje mesto u spisima iz 1303. godine kao središte katoličke župe Svetog Nikole. Zvono crkve Svetog Nikole iz 1368. drugo je najstarije zvono u Hrvata.
Ovom pričom će gotovo svaki Janjevac ponosno započeti razgovor, pa tako i Nikola Brkić, koji je sa svojom šestočlanom posadom vratio u rodni kraj u nadi za boljim životom. Takav život još nije došao, ali je ovaj 50-godišnjak uporan da nastavi 700-godišnju tradiciju loze Brkića u tom mestu.
- Ovde su živeli i moj deda, i pradeda, i čukundeda, već 700 godina unazad, i želim da ovde živim i ja i moja deca - odlučan je Nikola.
U okovima nemaštine
Naselili se u 14. veku
Janjevci su hrvatska manjina na Kosovu, a potiču od trgovaca i rudara iz Dubrovnika i Bosne i Hercegovine koji su se tokom 14. veka tu naselili. Ime Janjevo navodno su doneli doseljenici iz sela Janjine na poluostrvu Pelješac, koji je u doba iseljavanja bio deo Dubrovačke Republike.
U Hrvatsku je izbegao dva puta, prvi put 1998. godine, a potom i 2003. Ali, kaže, jedva je dočekao da im se sagradi nova kuća, kako bi mogli da se vrate.
- Bili smo u Zagrebu, kod strica sam sedeo četiri meseca, a posle smo otišli u Novo naselje u Kistanji. Voleli smo da se vratimo na svoje ognjište, na svoje imanje. Samo smo se nakratko vratili, pa smo otišli 2003. U Brkića su bile tri porodice sa 26 dece, sada imamo 26 familija po Hrvatskoj - pričao je uvodeći nas u novu kuću koju je 2009. sagradilo kosovsko Ministarstvo za povratak i zajednice.
Usput nam je pokazao "noviji imetak":
- Vidite ovu njivu, u vlasništvu moje porodice je 100 godina.
Nikola je jedna od okosnica Janjeva. On je taj koji će tu svakome da pomogne i koga će meštani prvi pozvati u pomoć. Iako su Hrvati vekovima do devedesetih činili većinu u tom mestu, danas ih ima tek oko 190. Zato kuće u Janjevu, naređane jedna uz drugu nizbrdo strmim i uskim ulicama, izgledaju kao kulise za film. Ili kao ostaci nekog život koga više niko ni ne spominje.
- Ovi su se odselili u Split - zastao je Nikola pored nakrivljenog prozorskog okna kuće napravljene od ćerpića.
- A ovi - pokazao je ka prozoru koji je jedini od sva četiri zida ostao da visi prilepljen uz nekoliko slojeva naboja i drvo - odavno otišli. U Dubrovnik. Vrate se većinom za praznike. I onda se svi sakupimo ovde, popijemo po čašicu domaće rakije. Sve je lepo kada dođu, ali kada odu - uzdahnuo je.
U kolikoj nemaštini se živi u tom mestu, moglo se naslutiti još kada nam je jedan Srbin iz Gračanice upućujući nas na put za Janjevo ko iz topa prokomentarisao: "Mi još dobro živimo, kako je njima."
Kuća Brkića prilično je skromna. U dnevnoj sobi nema ničega više od kauča, stola, šporeta. Na zidu je veliko raspeće i crkveni kalendar.
- Ljudi žive teško. Janjevo ima 42 zaseoka i sada su se svi spustili u grad. Šta da vam kažem kada mnogi nemaju ni kupatila u kući. Zaposlenje pri nekim institucijama u mojoj porodici nema niko. Počeli smo da obrađujemo zemljište, ali nemamo dovoljno mehanizacije, nemamo štalu, nemamo stoku, nemamo krave, nemamo ništa - slegao je ramenima.
Kombi na dar
Izbegličke muke
O teškom životu u Janjevu mnogo puta se govorilo i u srpskim i u hrvatskim medijima, ali očigledno to nije bio motiv da motiviše nadležne da stvari promene. Navodno, Hrvatska je u saradnji sa Katoličkom crkvom razmatrala i mogućnost preseljenja stanovnika Janjeva u Dubrovnik i Zagreb.
Porodica Brkić kaže da im život u Hrvatskoj nije bio lak.
- Mučili smo se i bilo nam je vrlo, vrlo teško. Ko je izgradio kuću sada treba da plati oko 15.000 kuna da se legalizuje. To je ogroman novac za nas - ispričala je Nikolina tetka.
Kod Ministarstva poljoprivrede Kosova, kaže, dve godine su konkurisali sa projektima, ali uzalud.
- Mislim da je to na nacionalnoj osnovi. Ignorišu me zato što sam Hrvat i povratnik. I moj brat je voljan da se vrati iz Hrvatske, ali uslovi su veoma teški za život. A s druge strane ni tamo nema novca, i tamo je kriza.
Nikolino četvoro dece Anton, Mario, Kristina i Marija, koji su bili đaci ili se još školuju u OŠ "Vladimir Nazor", koja radi po planu i programu Republike Srbije, nisu baš bili isprva oduševljeni povratkom u Janjevo.
- Realno, ovde su uslovi bili katastrofa za život. Deca su sada zadovoljna, ali ekonomski ne možemo da izdržimo da ih školujemo. Treba platiti za knjige za fakultet, za školu, treba ih obući, dati im novac za hamburger.
Prevoz dece do škole koje su udaljene više kilometara plaća opština Gračanica.
- Imali smo jedan kombi koji je stvarno bio prezastareo. A onda nam je Milan Bandić, gradonačelnik Zagreba, poklonio jedan kombi, a opština Gračanica plaća za gorivo i održavanje. I on svaki dan vozi našu decu po školi i nazad.
Odnosi sa Srbima ovde su, kaže Nikola, dobri.
- I Srbi i Romi i Turci dolaze ovde kod nas da kupuju povrće i voće. A mi imamo zdravstvenu zaštitu, sa kojom možemo da se lečimo i u Nišu i u Beogradu - istakao je.
Janjevo je nekada bilo čuveno po zlatarima, kujundžijama, livcima, po vinovoj lozi i čuvenim ranim trešnjama janjevačkim belicama. Od svega toga ostala je priča, jer većina meštana živi od socijalne pomoći i bori se da opstane.
Ono što je najupečatljivije u Janjevu jeste tišina. Kao da se i oni koji žive, prave da nisu tu.
